Alejkumusselam. Ako se podudari dan bajrama sa petkom, po ispravnom stavu učenjaka a na šta ukazuju prihvatljive predaje, onaj ko klanja bajram namaz ima olakšicu u neklanjanju džume namaza.

Prenosi Zejd ibn Erkam, radijallahu anhu, da ga je pitao Muavija da li je prisustvovao sa Allahovim Poslanikom, sallallahu alejhi ve sellem, kada se spoje dva ida (dan bajrama i petak) pa mu je odgovorio: “Da, klanjao je bajram na početku dana a zatim dao olakšicu u klanjanju džume, i rekao: Ko hoće da klanja džumu neka klanja”. Bilježe ga Ebu Davud, Ahmed i Ibn Madže. Vjerodostojnim ga ocjenjuje Alijj ibn Medini, Šuajb Arnaut i Albani, i to na osnovu mnoštva rivajeta jer u njegovom senedu Ijas ibn Ebi Remle koji je medžhul, tj nepoznat.

Takođe, bilježi Ebu Davud i Ibn Madže od Ebu Hurejre, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “U ovom vašu danu su se sastala dva ida (bajram i petak) pa ko hoće bajram namaz mu je dovoljan umjesto džume, a mi ćemo klanjati džumu”. I u ovom hadisu ima slabosti jer u njegovom senedu je Bekijetu ibn Velid koji je slab, a imam Ahmed i Darekutni su ocijenili da je ovaj hadis mursel (slab), tj. da je u senedu izostavljen ashab.

Takođe, bilježe Ebu Davud i Nesai da je Abdullah ibn Zubejra, radijallahu anhuma, kada je bio halifa u Mekki, a koji je na dan kada su se spojila dva ida (bajram i petak) klanjao sa ljudima samo bajram i nije ništa klanjao sve do ikindije namaza. I prenose od Abdulah ibn Abbasa, radijallahu anhuma, da je za ovu praksu Ibn Zubejra rekao: “Potrefio je sunet”. Ravije u seneda hadisa su ravije koje Muslim spominje u svom Sahihu, tj. ova predaja je prihvatljiva.

Ako ovome još dodamo da se ovo sve desilo u prisustvu ashaba a da nije prenešeno njihovo negiranje to onda ukazuje da je na ovome idžma (koncenzus) ashaba.

Sa druge strane velika skupina učenjaka je na stavu da nema olakšice na ostavljanju džume namaza, s tim da su gore spomenuti dokazi protiv njih.

Takođe, oni koji zastupaju stav zasnovan na gornjim hadisima međusobno se razilaze da li onaj ko ne klanja džumu treba klanjati podne namaz. Iako rivajet od dvojice ashaba ukazuje da ne treba klanjati sigurnije je suprotno tome jer se iz onoga što se prenosi od Ibn Zubejra može razumjeti da nije klanjao u džematu ništa do ikindije namaza. Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Na dan Bajrama je propisano da se iskaže radost i veselje, kao što je došlo u vjerodostojnim hadisma. Jer je smisao bajramovanja iskazivanje zadovoljstva i veselja zbog obavljenog rukna Islama, a ne puko praznovanje i nerad oponašajući neislamske praznike.
Muslimani bajramuju, tj. vesele se i raduju, za ramazanski bajram jer su izvršili rukn Islama post Ramazana za tu godinu, a bajramuju za kurbanski bajram jer su izvršili rukn Islama, tj. obavili hadždž.
U hadisu mutefekun alejhi (Buharija i Muslim) od Aiše, radijallahu anha, je došlo da su Abesinci na dan Bajrama igrali sa kopljima u Poslanikovom, sallallahu alejhi ve sellem, mesdžidu. A njoj je dozvolio Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, da ih gleda preko njegovog ramena.
U rijavetu kod Muslima je došlo da je Omer, radijallahu anhu, ušao u mesdžid i kada je vidio Abesince kako se igraju htio je da im to zabrani, pa mu je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: „Pusti ih, Omere“. A u rivajetu kod Ahmeda je došlo da je dodao: „Neka znaju Židovi da u našoj vjeri ima širine (za dozvoljenu zabavu i igru) i da sam poslan sa vjerom koja je lahka“.

Ostavljanje rada (posla) na dan Bajrama, odnosno izbjegavanje bilo kakvih pa i kućnih poslova, poput pranja veša i slično, nema uporišta u šerijatskim tekstovima. Nema dokaza u vjerodostojnom Sunnetu da je za Bajram mustehab obići rodbinu, da ne treba ništa raditi i slično.

Od propisa vezanih za dan Bajrama je da se prije odlaska na ramazanski bajram pojede nekoliko hurmi u neparnom broju, a za kurbanski bajram da se ne jede sve dok se ne vrati sa musalle. Kaže Ibnul-Kajjim u knjizi “Zadul-me'ad” (1/441): “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi prije odlaska na ramazanski bajram pojeo nekoliko hurmi i to u neparnom broju, a na kurbanski bajram ne bi jeo sve dok se ne vrati sa musalle pa bi jeo od svog kurbana”.
Ovo potvrđuje hadis od Ibn Burejde od njegovog oca, radijallahu anhu, da je rekao: “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, ne bi izašao na ramazanski bajram sve dok ne jede, a ne bi jeo na kurbanski bajram sve dok ne klanja”. Hadis bilježe Tirmizi, Ahmed i Ibn Hibban, a hadis su vjerodostojnim ocijenili Ibn Hibban, Hakim i Jahja ibn Kattan.

Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Hvala Allahu i neka je salat i selam ne posljednjeg vjerovjesnika, a zatim:

Nema razilaženja među učenjacima oko obaveze poštovanja Allahove knjige Kur'ana ili Mushafa. Imam Nevevi prenosi da je na ovome idžamu učenjaka.

Međutim, pitanje unošenja Kur'ana ili nečega na čemu su napisani ajeti ili Allahova imena u nužnik, WC ili kupatilo je pitanje oko kojeg se islamski pravnici imaju podijeljeno mišljenje.

(Prvo mišljenje) Džumhur (većina) učenjaka smatra da je pokuđeno (mekruh) ulaženje u kupatila sa nečim na čemu ima napisano ime Allaha, subhanehu ve te'ala.

Oni ovu pokuđenost dokazuju onim što prenose autori Sunnena, Ebu Davud, Tirmizi, Nesai i Ibn Madže, od Enesa, radijallahu anhu, da Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, “Kada bi ušao u nužnik skinuo bi svoj prsten”. A na prstenu je bilo napisano Muhammed Allahov Poslanik.

Međutin, ovaj hadis u ima mahana, tj. slabost. Muhaddis Nesai kaže za ovaj hadis da je oprečan onome što je prenešeno u svim ostalim hadisima koji su ispravniji od njega a u kojima se prenosi da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, nije skidao prsten prilikom obavljanja nužde.

A kaže muhaddis Ebu Davud da je hadis munker (jako slab) i da se ne može koristiti kao argument.

Učenjaci koji smatraju da je mekruh izuzimaju iz tog propisa strah osobe da će mu taj predmet (knjiga i slično) napisano Allahovo ime ili Kur'an ako ga ne bi unio u nužnik biti ukraden ili izgubljen.

(Drugo mišljenje) Dok sa druge strane, grupa učenjaka od tabi'ina i ostalih, poput Ibnul-Musejjiba, Hasana El-Basrija, Ibn Sirina i ostalih, smatraju da je uopćeno dozvoljeno ući na mjesto obavljanja nužde sa čenim na čemu je napisano Allahovo ime.

Takođe, upitan je imam Ahmed o čovjeku koji ulazi u nužnik a uz njega je dirhem na kojem je napisano Allahovo ime, on je odgovorio da se nada da u tome nema nikakve smetnje.

Prema tome, nema dokaza za zabranu unošenja samog Kur'an (ili Mushafa) ili nečega na čemu su napisani ajeti ili Allahova imena u nužnik, WC, klozet, kupatilo i slično, pogotovo ako su isti u torbi, džepu kaputa, jakne i slično. To jest, nema dokaza da je to grijeh ako se to ne radi zbog nedostatka poštovanja prema Kur'anu ili nemarnosti prema njemu nego zbog potrebe i prinude da se čuva Kur'an od krađe, gubljenja i slično. Naravno, ako je musliman u mogućnosti da ostavi Kur'an na neko sigurno mjesto prije ulaska, to je bez sumnje bolje od unošenja.
Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Hvala Allahu i neka je salat i selam na posljednjeg vjerovjesnika, a zatim:

Došlo je u vjerodostojnim hadisima da je muškarcima dozvoljeno pri abdestu uzimati mesh po prekrivaču glave (himaru – ahmediji, kapi, šubari i slično) zbog teškoće skidanja tog prekrivača, ali pod uslovom da se taj prekrivač (kapa) zamotaje ili veže ispod vrata.

A o potiranju žene po marami prilikom uzimanja abdesta učenjaci imaju dva općepoznata mišljenja:

Prvo mišljenje: da uzimanje mesha ženama po marami nije dozvoljeno.

Ovo je stav hanefijskog, malikijskog i šafijskog mezheba, i jedan od dva stava unutar habelijskog mezheba.

Ovo mišljenje se dokazuje sa tri argumenta:

Prvi – ajet u kojem Uzvišeni kaže: „I uzmite mesh (potarite) po vašim glavama“ (El-Maide. 6), a žena koja uzme mesh po marami nije učinila mesh po glavi nego marami.

Drugi – predaja od Aiše, radijallahu anha, u kojoj je došlo da je ona stavila šaku ispod marame i učinila mesh (potiranje) po glavi i rekla: „Ovo mi je naredio AllahovPoslanik, sallallahu alejhi ve sellem“. Ovu predaju navodi hanefijsku učenjak El-Kasani u svom djelu „Bedai'us-sanai'i“ (1/5) bez seneda (lanca prenosilaca), a nije zabilježena i prenešena u hadiskim zbirkama. Što znači da je to predaja slaba i ne može se koristiti kao validan argument po ovom pitanju.

Treći – da je marama odjeća sa kojom žena pokriva glavu, a nema teškoće u njenom skidanju radi potiranja glave pri abdestu, te prema tome nije dozvoljeno uzimanje mesha preko marame.

Drugo mišljenje: da je ženama dozvoljeno uzimanje mesha preko marame (pri abdestu).

Ovo je zvanični stav hanbelijskog mezheba, Hasana El-Basrija, Ibn Tejmije i skupine drugih učenjaka.

Argumenti ovog mišljenja su:

Prvo – vjerodostojna predaja koju bilježi Ibn Ebi Šejbe u svom „El-Masnnefu“ (broj predaje 224) od Ummu Seleme, radijallahu anha, da je ona uzimala mesh po marami.

Drugo – hadis kojeg bilježi Muslim u svom Sahihu od Bilala, radijallahu anhu, u kojem on prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učinio mesh (potiranje) po mestvama i himaru (tj. ahmediji koja se zamota ili veže ispod vrata). Pa kažu: u osnovi ono što je potvrđeno muškarcima dozvoljeno je i ženama osim ako to neki dokaz zanegira.

Znači, kao što kaže Ibn Tejmije (Šerhul-‘umde, 1/135) analogno dozvoli muškarcu da uzme mesh po kapi (koja se zamota ili veže ispod vrata) zbog teškoće skidanja iste dozvoljeno je i ženama uzimati mesh po marami, čak je i preče da bude ženama dozvoljeno.

S tim da oni koji čine kijas (analogiju – upoređivanje) marame na kapu uslovljavaju za dozvolu ženama dva šarta:

– da ima potrebu za meshom zbog hladnoće, bolesti, teškoće skidanja marame, prisustva mušakaraca i slično.

– da joj je marama zamotana ili svezana ispod vrata.

Kaže Ibn Tejmije: „Ako se žena boji hladnoće i sličnog uzima mesh preko marame, jer je Ummu Seleme, radijallahu anha, uzimala mesh preko marame, a trebala bi da potare uz to i dio njene kose. A ako nema potrebe za time (uzimanju mesha preko marame), onda se učenjaci razilaze (oko dozvole)“ (Medžmu'ul-fetava, 21/218).

Odabrano mišljenje nakon izloženog je dozvola uzimanja mesha preko marame kada se ispune dva spomenuta šarta, a Allah zna najbolje. Jer u hadisu Bilala i predaji Ummu Seleme, radijallahu anhum, je dovoljno snage za argumentiranje i prevagu ovog stava.

Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com

Alejkumusselam ve rahmetullahi ve berekatuhu.

Hvala Allahu i neka je salat i selam na posljednjeg vjerovjesnika, a zatim:

Držanje mačke u kući

Nema smetnje sa strane Šerijata u držanju mačke u kući jer je po većini učenjaka ovog Ummeta, hanefija, malikija, šafija i hanabila, mačka čista životinja.

Dokaz za to je hadis od Ebu Katade, radijallahu anhu, da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, o mački rekao: “Ona nije nečista, zaista je ona od onih koji su stalno među vama”. Bilježe ga Ebu Davud, Nesai, Ibn Madže i Ibn Huzejme, a vjerodostojnim ga ocjenjuju Tirmizi, Ibn Huzejme i ostali.

Neki hanefijski učenjaci, poput Tahavije, smatraju da je mačka nečista životinja zbog nečistoće njenog mesa.

Sur mačke

Takođe, islamski pravnici navode da je sur mačke (ono što ostane od vode nakon što ga mačka konzumira) čist, dozvoljeno ga je piti i uzeti abdest od njega. A dokazuju to sa postupkom ashaba Ebu Katade, radijallahu anhu, koji prenosi gornji hadis, a povod toga je bio što mu je žena donijela vodu da abdesti pa je on tu vodu dao mački a na začuđenost svoje žene je naveo gore spomenute riječi Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem.

Prodaja i kupovina mačke

Oko prodaje i kupovine mačke islamski pravnici imaju podijeljeno mišljenje.

Većina učenjaka od hanefija, malikija, šafija i hanabila smatra da je to dozvoljeno jer je ona čista, bude u nečijem vlasništvu, korisna je i ispunjava sve šarte za dozvoljenu trgovinu.

Dok je grupa učenjaka među kojima su Ebu Hurejre, Mudžahid, Tavus, mišljenje kod malikija i rivajet kod Ahmeda, na stavu da je mekruh prodavati i kupovati mačku. Argumentiraju to sa hadisom kojeg bilježi Muslim u svom Sahihu u kojem je upitan Džabir, radijallahu anhu, o prodaji psa i mačke pa je rekao da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, to pokudio.

Dok imamo treću skupinu učenjaka koji smatraju da je haram prodavati i kupovati mačku.

Oni uzimaju za dokaz malo prije spomenuti hadis od Džabira, radijallahu anhu, kao i drugi hadis od Džabira, radijallahu anhu, u kojem kaže da je Vjerovjesnik, sallallahu alejhi ve sellem, zabranio prodaju psa i mačke.

Ovaj hadis bilježi Ebu Davud i Tirmizi a u njegovom senedu ima slabosti zbog Ibn Lehie, s tim da ovaj hadis podupiru mnogi drugi rivajeti te ga zbog toga šejh Albani i Šuajb Arnaut ocjenjuju vjerodostojnim što je i ispravno.

Prema tome, ispravno je da nije dozvoljeno kupovati i prodavati mačku.

Ubijanje mačke

Nije dozvoljeno ubiti mačku, osim ako napadne čovjeka i ne može se drugačije odbraniti od nje osim da je ubije.

Da je nije dozvoljeno ubiti ukazuje hadis mutefekun alejhi, u kojem Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kaže: “Kažnjena je žena zbog mačke, jer je nije nahranila kada ju je već zatvorila, niti ju je pustila da jede životinje sa površine zemlje”. Ovaj hadis upućuje da je dozvoljeno držati mačku zatvorenu u kavezu pod uslovom da se redovno hrani i ne pati. A s obzirom da je žena kažnjena zbog zatvaranja mačke bez hrane što ju je odvelo u smrt, jasno ukazuje da mačku nije dozvoljeno ubiti.

Jedenje mesa mačke

Po većini učenjaka svečetiri mezheba nije dozvoljeno jedenje mesa mačke jer mačka potpada pod vrstu životinja koje imaju očnjake, a došlo je u hadisu koji bilježi Muslim u svom Sahihu da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: “Svaka zvijer koja ima očnjake njeno jedenje je haram”.
Ve billahi tevfik.

Na pitanje odgovorio dr. Zijad Ljakić – zijad-ljakic.com