Hvala pripada Allahu (Bogu)!

Prvo:

Svedočenje je zajednička obaveza, a može da bude individualna obaveza u dva slučaja: kada je osoba pozvana da svedoči ili kada će pravo osobe da bude ugroženo ako ne svedoči.

Drugo:

Uzvišeni Allah (Bog) je naredio pravednost i svedočenje na osnovu pravde u svim situacijama i u korist svih ljudi.

Uzvišeni Bog kaže:

O vernici, budite uvek pravedni, svedočite Boga radi, pa i na svoju štetu ili na štetu roditelja i rođaka… (Kur’an, En-Nisa’, 135)

Učenjak Ibn Kajjim, Bog bio zadovoljan njime, je rekao:

“U ovom odlomku, Uzvišeni Bog nam naređuje da se čvrsto zauzimamo za pravdu, koja je jednakost. Ovo je naredba da budemo pravedni prema svima, bio to neprijatelj ili prijatelj.” (Er-Risaleh et-Tebukijje, 31)

Uzvišeni Bog kaže:

O vernici, dužnosti prema Bogu izvršavajte, i pravedno svedočite! Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da nepravedni budete! Pravedni budite, to je najbliže čestitosti. (Kur’an, Trpeza, 8)

Es-Sa’adi, Bog mu se smilovao, kaže:

“Kao što bi svedočio u korist svog prijatelja, tako i svedoči protiv njega; kao što bi svedočio protiv svog neprijatelja, tako svedoči u njegovu korist, čak i da je nevernik ili novotar, jer obavezno je da budeš pravedan sa njim.” (Tefsir es-Sa’adi, 224)

Prenosi se od Ibn Omera:

Abdullah ibn Revahah je išao kod jevreja na Hajber svake godine da bi procenio njihove useve i da bi uzeo polovinu (prema uslovima dogovora između muslimana i jevreja). Oni su se požalili Poslaniku, neka je nad njim Božiji spas i mir, zbog njegove strogoće, i želeli su da podmite Abdullaha. On je rekao: “O Božiji neprijatelji, zar mi to nudite zabranjene stvari? Tako mi Boga, dolazim vam od meni najdražeg čoveka, a vi ste mi mrži od majmuna i svinja. Ali moja mržnja prema vama i ljubav prema njemu neće da učini da budem nepravedan prema vama.”

Oni su rekli: “Dobrotom ovoga (principa) nebesa i zemlja opstoje.”

(Prenosi ga Ibn Hibban, 5199 i drugi; Učenjak Albani ga je ocenio kao verodostojnim u Et-Te’alikat el-Hassan, 5176)

Islamski učenjak Ibn Tejmijje, Bog mu se smilovao, je rekao:

“Svako dobro je u pravdi i pravednosti, a svako zlo je u nepravdi. Tako da je pravda obavezna u svim stvarima i prema svim ljudima, a nepravda je zabranjena u svim stvarima i prema svim ljudima. Nije dozvoljeno da budeš nepravedan uopšte prema bilo kome, bilo da se radi o muslimanu ili neverniku, ili da se radi o nepravedniku.” (Medžmu’u-l-Fetava, 18/166)

Takođe je rekao:

“Pravda je naređena svima i prema svima u svim situacijama, a nepravda nije dozvoljena ni u najmanjoj meri u bilo kojoj situaciji, do te mere da je Uzvišeni Bog, naredio vernicima da budu pravedni prema nevernicima, kao što kaže:

‘O vernici, dužnosti prema Bogu izvršavajte, i pravedno svedočite! Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da nepravedni budete! Pravedni budite, to je najbliže čestitosti.’ (Kur’an, Trpeza, 8)

Vernici su napadali nevernike Božijom dozvolom, onda je Uzvišeni Bog, rekao, objašnjavajući stvar: Nemojte da dopustite da vaša mržnja prema nevernicima učini da budete nepravedni prema njima, budite pravedni, to je najbliže čestitosti.” (Medžmu’u-l-Fetava, 30/339)

Učenjak Ibn Baz, Bog mu se smilovao, je rekao:

“Uzvišeni Bog je učinio obaveznim muslimanima da budu pravedni prema svojim neprijateljima, i naredio im je da budu pravedni sa bilo kime ko se zavadi sa njima. A zabranio im je da sebi dozvole da mržnja prema nekim ljudima učini da ne budu pravedni prema njima. On, slavljen neka je, govori nam da je pravda prema neprijateljima kao i prema prijateljima bliže bogobojaznosti. Ovo znači da pravda prema svim ljudima, kako prijateljima tako i neprijateljima, je bliža kao zaštita od Božije srdžbe i Njegove kazne.” (Medžmu’u-l-Fetava Ibn Baz, 2/182)

Učenjak Ibn ‘Usejmin, Bog mu se smilovao, je upitan:

“Ako nam nevernik i musliman dođu na mesto gde radimo, jer trebaju nešto od nas, pa nevernik dođe pre muslimana, da li da dadnemo prednost muslimanu nad nevernikom, ili da dadnemo prednost onome ko je došao prvi?”

On je odgovorio:

“Ne; počnite sa onim ko je došao prvi. Samo tako je pravedno. Tako da su učenjaci rekli: ‘Ako se musliman i nevernik obrate sudiji radi presude, da li će on da tretira muslimana bolje nego nevernika?

Ne, neće prema njemu da se ophodi bolje; nego, prema obojici treba da se ponaša jednako. Ne treba da priča sa muslimanom blago a sa nevernikom grubo; to nije dozvoljeno. Presuda među ljudima mora da se zasniva na pravdi. Ako to uradiš i ako si pravedan, to može da bude uzrok da taj nevernik postane musliman.'” (Lika’ el-Bab el-Meftuh, 79/17)

A Allah zna najbolje.

Odgovorio: Učenjak Muhammed ibn Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/209220

Propis braka po pitanju muškarca se razlikuje shodno njegovoj situaciji i stanju. Brak je obavezan muškarcu koji ima mogućnost i potrebu za brakom, a koji strahuje od nemorala u slučaju ako ne bi stupio u brak. Jer čoveku je obaveza da se čuva od činjenja zabranjenog (harama) i da bude čedan, a to ne može postići osim brakom.

Islamski učenjak Kurtubi kaže:

„Ako je osoba u stanju da se oženi i boji se da mu to što nije oženjen može duši i veri naštetiti, onda jedini način da se spreči ova šteta je da se oženi, i nema razilaženja kod učenjaka po tom pitanju– to jest svi se slažu da je brak takvoj osbi obavezan.“

Merdavi kaže u svojoj knjizi El-Intisaf: „Onaj ko strahuje od nemorala… U slučaju ove osobe, brak je obavezan, i to po jednoglasnom mišljenju svih učenjaka. Pod nemoralom se misli na blud, prema ispravnijem mišljenju. Ili se kaže da to znači propast preko bluda. Ono što se misli pod rečima: ‘Onaj ko strahuje od nemorala’ znači, ako zna ili je više verovatno da će to da uradi. Kaže se u El-Furu’: ‘Brak je obavezan čoveku samo onda kada je ubeđen da će počiniti blud.’“ [1]

Ako želi da se oženi, ali nije u stanju da se finansijski brine o ženi, onda treba da se drži reči Uzvišenog Allaha/Boga:

I neka se suzdrže oni koji nemaju mogućnosti da se ožene, dok im Allah iz obilja Svoga ne pomogne! (Kur’an, En-Nur, 33)

Takav treba da posti puno, zbog hadisa kojeg prenosi Abdullah ibn Mesud, neka je Bog zadovoljan njim, da je Allahov Poslanik, neka su blagoslov i mir na njega, rekao:

„O skupino mladića, ko od vas ima mogućnost da se ženi neka to uradi, jer će mu to pomoći da obara pogled i čuva polni organ. Ko nije u stanju da se ženi neka posti, jer mu je to štit.“

Omer, radijallahu anhu, je Ebu-l-Zeva’idu rekao: „Ništa te ne sprečava da se oženiš osim sterilitet ili nemoral.“ Pogledati Fikhu-s-Sunne, 2/15-17.

Brak je obavezan svakom ko nije oženjen ako čini grehe kao što je nedozvoljen pogled ili poljubac. Ako muškarac ili žena budu znali da je najverovatnije da ako ne stupe u brak da će da počine blud – ili bilo šta drugo što ima isti propis ili spada pod isto značenje, kao što je masturbacija, onda je brak obavezan. Obavezan je čak i ako osoba zna da će da čini grehe i nakon braka, jer kada stupi u brak manje je verovatno da će da čini grehe, jer će mu pažnja biti skrenuta sa njih makar delomično, a u slučaju kada ne bi stupio u brak grehe bi činio stalno.

Svako ko pogleda u stanje stvari u našem vremenu, u to koliko su prisutani nemoral i iskušenja, shvatiće da je obaveza da stupi u brak sada još veća nego u bilo kojem vremenu u prošlosti.

Molimo Allaha da očisti naša srca, da nas udalji od zabranjenih stvari i da nam pomogne da budemo čedni. Neka je blagoslov na našeg poslanika Muhammeda, mir nad njim.

Odgovorio: Učenjak Muhammed ibn Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/5511

[1] El-Intisaf, 8. tom, Kitabu-n-Nikah, Ahkamu-n-Nikah.

Zahvala pripada Uzvišenom Allahu (Bogu)!

Allah je zaključio Njegovu poruku čovečanstvu sa Islamom, i On nam poručuje da On neće da prihvati bilo koju drugu religiju osim te. Uzvišeni Allah kaže:

A onaj koji želi neku drugu veru osim Islama, neće mu biti primljena, i on će na onome svetu nastradati. (Kur’an, Amramova porodica, 85)

Tvoje udaljavanje od vere Islama, smatra se gubitkom za tebe, i kao gubitak sreće koja bi te čekala, da si ušao u Islam. Trebao bi da požuriš sa prihvatanjem Islama, i da se čuvaš odugovlačenja, to odlaganje može da izazove posledice za žaljenje.

Sa obzirom na to da si spomenuo kao razlog tvog udaljavanja ideju o višeženstvu (poligamiji), mi ćemo da ti predstavimo propis poligamnog braka u Islamu, a zatim mudrost i plemeniti smisao koji se krije iza toga.

Propis poligamnog braka u Islamu

Verozakonski tekst koji dozvoljava poligamni brak su reči Uzvišenog Allaha koji kaže:

Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dve, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati. (Kur’an, En-Nisa, 3)

Ovo je kur’anski tekst koji pokazuje da je poligamni brak dozvoljen. Prema islamskom verozakonu, muškarcu je dozvoljeno da oženi, jednu, dve, tri ili četiri žene, u smislu da on može da ima ovaj broj žena u isto vreme. Nije dozvoljeno da ima više od četiri žene. Ovo je navedeno od strane komentatora Kur’ana i islamskih pravnika, a postoji i konsenzus muslimana po pitanju ovoga, bez razilaženja.

Međutim, treba da se napomene da postoje uslovi vezani za poligamni brak:

Pravda ili pravičnost
Uzvišeni Allah kaže:

A ako strahujete da nećete pravedni biti (sa njima), onda samo sa jednom. (Kur’an, En-Nisa, 3)

Ovaj plemeniti odlomak ukazuje da je pravda uslov za poligamni brak. Pa ako se čovek boji da neće moći pravedno da se odnosi prema svojim ženama, ukoliko oženi više od jedne, onda je njemu zabranjeno da oženi više od jedne žene. Ono što se podrazumeva pod pravdom koja je potrebna da bi čoveku bilo dozvoljeno da ima više od jedne žene jeste da tretira svoje žene podjednako u smislu trošenja, odeće, provođenja noći sa njima i drugih materijalnih stvari koje su pod njegovom kontrolom.

Što se tiče pravde i pravičnosti kada je ljubav u pitanju, on nije odgovoran za to, i to se ne traži od njega jer on nema kontrolu nad tim. Ovo je ono što se podrazumeva pod kur’anskim odlomkom:

„Vi ne možete potpuno jednako postupati prema ženama svojim ma koliko to želeli.” (Kur’an, En-Nisa, 129)

Sposobnost izdržavanja supruge
Dokaz za ovaj uslov je kur’anski odlomak:

I neka se suzdrže oni koji nemaju mogućnosti da se ožene, dok im Allah iz obilja Svoga ne pomogne! (Kur’an, Svetlost, 33)

U ovom odlomku Uzvišeni Allah naređuje onima koji su u mogućnosti da se ožene, ali ne mogu da nađu materijalna sredstva za to, kako bi ostali čedni. Jedan od takvih primera je da nema dovoljno novca da plati mehr (venčani dar) i da nije u mogućnosti da izdržava ženu.

Mudrost u dozvoli poligamnog braka

Poligamnim brakom pomaže se povećanje brojnosti muslimanske zajednice. Poznato je da brojnost može da se poveća samo kroz brak, a broj potomaka iz poligamnog braka će da bude veći od onog ostvarenog u braku sa jednom ženom.
Mudri ljudi znaju da će povećanje broja potomaka da ojača zajednicu i da poveća broj radnika u njemu, što povećava ekonomski standard – ako lideri vode državne poslove dobro i ako koriste resurse na pravilan način. Zanemarite tvrdnje onih koji kažu da povećanje broja ljudi predstavlja opasnost po resurse zemlje kojih je nedovoljno. Najmudriji Allah Koji je propisao poligamni brak zagarantovao da će da pruži opskrbu za Svoje robove i stvorio je na zemlji i više nego što je dovoljno za njih. Kada god postoji manjak to je posledica nepravde uprava, vlada i pojedinaca i zbog lošeg upravljanja. Pogledajte Kinu, na primer, najveći narod na zemlji kada je broj stanovnika u pitanju, a smatra se jednom od najjačih nacija u svetu, a drugi narodi razmisliće dva puta pre nego što uznemire Kinu; to je takođe jedna od velikih industrijskih zemalja. Ko bi se usudio i da pomisli da napadne Kinu, pitam se?

Statistički podaci pokazuju da je broj žena veći od broja muškaraca; ako bi svaki čovek oženio samo jednu ženu, ovo bi značilo da bi neke žene ostale bez muževa, što bi imalo štetan uticaj na nju i društvo.
Štetni učinak je to da ona neće nikada naći muža koji će da brine o njenim interesima, da joj obezbedi mesto za život, da je izdržava, da je štiti od zabranjenih poriva, i omogući joj potomstvo (decu) koja će da joj donesu radost. Ovo može da dovede do devijacija i skretanja sa pravog puta, osim za one kojima se Allah smilovao.

Sa obzirom na štetne posledice na društvo, dobro je poznato da ova žena koja je ostala bez muža može da odstupi od pravog puta i počne da sledi puteve onih koji imaju loš moral, tako da može da padne u svet preljube i prostitucije – da nas Allah sačuva toga – što dovodi do širenja nemorala i pojave smrtonosnih bolesti, kao što su sida i druge zarazne bolesti za koje nema leka. To dovodi i do raspada porodice i rađanja dece čiji identitet je nepoznat i koja ne znaju ko su im očevi.

Ta deca ne nalaze nikoga ko bi pokazao saosećanje prema njima ili nekog zrelog čoveka koji bih ih ispravno odgojio. Kada odu u svet i saznaju istinu, da su vanbračna deca, to se odrazi u njihovom ponašanju, i budu izloženi devijantnosti i skretanju sa pravog puta. Oni čak mogu da nose u sebi ljutnju prema društvu, i ko zna čemu. Mogu da postanu sredstvo uništenja zemlje, vođe devijantnih bandi, kao što je i slučaj u mnogim narodima u svetu.

Muškarci su izloženi incidentima koji ih mogu dovesti u životnu opasnost, jer se bave opasnim zanimanjima. Oni su vojnici koji se bore u bitkama, i više ljudi može da umre nego žena. To je jedna od stvari koja podiže postotak žena koje su bez muževa, a jedino rešenje za ovaj problem je poligamni brak.
Postoje neki muškarci koji imaju jake fizičke potrebe, za koje jedna žena nije dovoljna. Ako su vrata zatvorena za takvog čoveka i ako mu je rečeno, nije ti dozvoljeno više od jedne žene, to bi izazvalo velike poteškoće za njega, i do toga da svoje potrebe zadovolji na zabranjen način.
Osim toga, žena ima menstruaciju svakog meseca, a kada se porodi, ona krvari 40 dana, i u ovim vremenima čovek ne može da ima odnos sa ženom, jer odnos sa ženom za vreme menstruacije ili postporođajnog krvarenja je zabranjen, a štete koje uzrokuje su medicinski dokazane.

Poligamni brak ne postoji samo u Islamu, nego je poznat i među prethodnim narodima. Neki od poslanika su bili u braku sa više od jednom ženom. Božiji Poslanik Solomun imao je devedeset žena. U vreme Poslanika, alejhi selam, bilo je ljudi koji su postali muslimani a imali su osam ili pet žena. Poslanik, alejhi selam, im je rekao da zadrže četiri a da se od ostalih razvedu.
Žena može biti neplodna, ili da ne bude u mogućnosti da zadovolji muževe potrebe, ili on ne može da bude u mogućnosti da ima odnos sa njom jer je ona bolesna. Muž želi da ima decu, što je opravdana želja, i on želi da ima seksualni život u braku, što je dopušteno, a jedini način je da oženi drugu ženu. Svakako da je pošteno za ženu da se dogovore da ostane njegova supruga i da mu dozvoli da oženi drugu.
Žena može da nema koga da se brine o njoj, a ona je neudata ili je udovica čiji je suprug umro, i čovek može da misli da je najbolja stvar za nju da je uključi u njegovo domaćinstvo kao suprugu zajedno sa svojom prvom suprugom, tako da on čuva njenu čednost i izdržava je. Ovo je bolje za nju nego da je ostavi samu i da bude zadovoljan samo sa njenim izdržavanjem.
Postoje i drugi verozakonski interesi koji pozivaju na poligamni brak, kao što su jačanje veza između familija, ili jačanje veza između vođe i nekog od njegovih ljudi ili grupe. On može da misli da je jedan od načina za postizanje ovog cilja da postanu vezani kroz brak, čak i ako je to kroz poligamni brak.
Prigovor:

Neki ljudi mogu da prigovore i kažu da poligamni brak znači imati više žena u jednoj kući, i da sporovi i neprijateljstva koja mogu da nastanu između tih žena može da ima uticaja na muža, decu i ostale, a to je štetno i treba to da se izbegne, a jedini način da se spreči jeste da se zabrani poligamni brak.

Odgovor na prigovor:

Odgovor na to je da porodične rasprave mogu da se dese čak i ako postoji samo jedna žena, a one se čak ne moraju dogoditi ukoliko postoji više od jedne supruge, kao što vidimo u stvarnom životu. Čak i ako pretpostavimo da ovde može da bude više rasprava nego u braku sa jednom ženom, čak i ako prihvatimo da one mogu biti štetne i loše, štetu nadmašuju mnoge dobre stvari u poligamnom braku. Život nije potpuno loš ili potpuno dobar, ali ono što se svi nadamo je da će dobro da nadvlada loše, i ovaj princip je ono što se primenjuje kada je u pitanju odobravanje poligamnog braka. Osim toga, svaka žena ima svoje pravo, odvojene smeštaje kao što je to propisano u Islamu. Nije dopušteno da suprug prisili svoje žene da žive zajedno u jednoj kući.

Drugi prigovor:

Ako dozvolimo muškarcima da imaju poligamne brakove, zašto onda žene ne mogu da imaju više muževa, zašto žena nema pravo da se uda za više od jednog muškarca?

Odgovor na ovaj prigovor:

Nema smisla u davanju prava ženi da se uda za više muževa, to je ispod njenog dostojanstva i ona ne bi znala lozu svoje dece, jer ona nosi potomstvo, i nije dozvoljeno za potomstvo da se formira iz sperme određenog broja muškaraca da ne bi loza deteta bila izgubljena i niko ne bi znao ko je odgovoran za podizanje deteta; ovo vodi do sloma porodice, gubitka veze između očeva i dece, što nije dozvoljeno u Islamu jer to nije u interesu žene, a ni deteta, a ni društva u celini.

Odgovorio: Učenjak Muhammed Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/14022

islamhouse.com/sr

Zahvala pripada Bogu,

Spomenuti ajet (odlomak) na koji si ukazao u pitanju spominje se na dva slična mesta u Božijoj knjizi Kur’anu. Prvi od njih je govor Uzvišenog Boga:

One koji su verovali, pa i one koji su bili Jevreji, hrišćani, i Sabijci – one koji su u Allaha i u onaj svet verovali i dobra dela čineli – doista čeka nagrada od Gospodara njihova; ničega se oni neće bojati i ni za čim neće tugovati! (Kur’an, poglavlje: Al-Bakara, 62. odlomak)

Drugi od njih je govor Uzvišenog Boga:

Oni koji su verovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabijci, i hrišćani – oni koji su u Allaha i u onaj svet verovali i dobra dela čineli, – ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.(Kur’an, poglavlje: Trpeza, 69. odlomak)

Da bi smo saznali značenje ova dva autentična odlomka potrebno je vratiti se na govor učenjaka koji objašnjavaju Kur’an. Rekao je učenjak Ibn Kesir, Bog mu se smilovao, u objašnjavanju ovog odlomka:

„Uzvišeni Allah ukazuje da kod prethodnih zajednica ima takođe i dobrih, ima onih koji su se pokoravali Božijim naredbama onako kako je On Uzvišeni, zapovedio, pa njima pripada najlepša nagrada. I tako će biti do Dana sudnjega. Jer svima onima koji budu sledili Božijeg poslanika, Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, Verovesnika koji nije znao pisati, pripada večna sreća; i za njih nema straha za budućnost na drugome svetu, niti će se žalostiti zbog onoga što ostavljaju na ovome svetu. Kao što kaže Uzvišeni Bog: ‘I neka se ničega ne boje i ni za čim neka ne tuguju Allahovi štićenici‘ (Kur’an, poglavlje: Junus (Jona), 62), kao što govore meleki (anđeli) prilikom smrti vernika, u govoru Uzvišenog: ‘Onima koji govore: ‘Gospodar naš je Allah’ pa posle ostanu pri tome – dolaze meleki: ‘Ne bojte se i ne žalostite se, i radujte se Džennetu (Raju) koji vam je obećan‘…“ (Kur’an, poglavlje: Objašnjenje, 30)

Što se tiče onih koji su verovali od jevreja, to su oni koji su sledili Tevrat (originalnu Toru) i autentičnu praksu Mojsija, neka je mir na njega, sve dok nije došao Isus, neka je mir na njega. Onda kada je došao Isus, oni koji su se i dalje držali Tore i prakse Mojsija, i nisu je ostavljali, niti su sledili Isusa, osuđeni su na propast.

Što se tiče onih koji su verovali od hrišćana, to su oni koji su sledili Indžil (originalno Jevanđelje), i autentični verozakon sa kojim je došao Isus, neka je mir na njega. Od onih koji su ispravno verovali, njihovo verovanje je primljeno kod Boga sve dok nije došao Muhammed, neka su blagoslov i mir na njega. Onda kada je došao poslednji Božiji Poslanik, oni koji ga nisu sledili, niti su ostavili ono što je bilo pri njima od Isusove prakse i Jevanđelja, osuđeni su na propast.

Govor Uzvišenog Boga u Časnom Kur’anu: „A onaj koji želi neku drugu veru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svetu nastradati“, je obavest da Uzvišeni Bog, neće prihvatiti bilo koji način ili delo od bilo koga, nakon slanja Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, kao poslednjeg Božijeg Polanika, ukoliko nije u skladu sa verozakonom sa kojim je poslan.

Međutim, pre toga svako ko je sledio poslanika svoga vremena bio je na pravom putu i putu spasenja. Pa su oni koji su verovali od jevreja, oni koji su bili sledbenici Mojsija, i koji su sudili po originalnoj Tori u njihovom vremenu… Onda, nakon što je poslan izraelcima Isus, neka je mir na njega, oni su postali dužni slediti ga i pokoravati mu se. Pa su oni koji su ga sledili i bili pripadnici njegove vere, hrišćani.

Zatim, kada je Uzvišeni Bog poslao Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, kao poslednjeg od svih verovesnika i poslanika, celom čovečanstvu, postalo im je obaveza da poveruju u ono sa čim je došao, i pokornost u onome što je naredio, i da se uzdrže od onoga što im je zabranio. Oni koji su tako postupili su pravi vernici.

Ummet (narod) Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, su nazvani vernicima zbog njihovog dubokog verovanja, i jakog ubeđenja i zato što veruju u sve prejašnje poslanike i nevidljivi svet.

Rekao je Ibn Kesir, Bog mu se smilovao, u objašnjenju drugog spomenutog odlomka:

„Namera je bila istaći da svaka skupina koja bude verovala u Boga, i u Sudnji dan i radila dobra dela, neće im to biti ispravno sve dok ne bude usaglašeno sa verozakonom Muhammeda, naka su blagoslov i mir na njega, nakon poslanstva njegova, koji je poslan svim ljudima i džinnima (bića stvorena od vatre), pa oni koji to prihvate za njih neće biti bojazni u onome što im predstoji od života na onome svetu i njegovih strahota, niti u onome što su ostavili iza sebe.“

A Allah najbolje zna.

Odgovorio: Šejh Muhammed Salih El-Munedždžid

Preuzeto sa http://www.pozivistine.com