Zahvala pripada Bogu,

Isus (Isa) sin Marijin (Merjemin), neka je na njega mir, jedan je od časnih Božijih verovesnika, i najodabranijih poslanika. Poslao ga je Uzvišeni Bog narodu Izrailjevom, i podučio ga je Tevratu (Tori) i Indžilu (Jevanđelju), i obavestio nas da je došao svedočeći onome što je u Tevratu (Tori), potvrđujući ga i verujući u njega, osim onoga što je derogirano i dozvoljeno Isusovim sledbenicima, a bilo je ranije zabranjeno u njemu.

Rekao je Uzvišeni Bog u Časnom Kur’anu:

(48) I poučiće ga (Isusa) pismu i mudrosti, i Tevratu i Indžilu, (49) i poslati kao poslanika sinovima Izrailjevim: ‘Donosim vam dokaz od Gospodara vašeg: napraviću vam od ilovače nešto poput ptice i puhnuću u nju, i biće, voljom Božijom, prava ptica. I isceliću slepa od rođenja, i gubava, i oživljavaću mrtve, voljom Božijom, i kazivaću vam šta jedete i šta u domovima gomilate; to će, uistinu, biti dokaz za vas, ako pravi vernici budete; (50) i da potvrdim istinitost Tevrata, objavljenog pre mene, i da vam dopustim nešto što vam je bilo zabranjeno. I donosim vam dokaz od Gospodara vašeg, – zato se Boga bojte i mene slušajte. (Kur’an, poglavlje: Amramova porodica)

I rekao je Uzvišeni Bog:

(46) Posle njih smo Isusa (Isaa), sina Marijina (Merjemina), poslali, koji je priznavao Tevrat pre njega objavljen, a njemu smo dali Indžil, u kome je bilo uputstvo i svetlo, i da potvrdi Tevrat, pre njega objavljen, u kome je takođe bilo uputstvo i pouka onima koji su se Boga bojali. (Kur’an, poglavlje: Trpeza)

Rekao je Ibn Kesir, neka je na njega Božija milost, u njegovom Tefsiru (tumačenju Kur’ana):

„Tevrat (Tora) je knjiga koju je Uzvišeni Bog objavio Mojsiju (ar. Musa), a Indžil (Jevanđelje) je knjiga koju je Uzvišeni Bog objavio Isusu, neka je mir na njih. A Isus, neka je mir na njega, pridržavao se i jedne i druge.“

Takođe je rekao:

„I da potvrdi Tevrat– znači sledeći ga i ne ostavljajući ono što je u njemu, osim sa malim izuzetkom što je jevrejima objasnio neke stvari oko kojih su se razilazili, kako to kaže Uzvišeni Bog, govoreći o Isusu, da je rekao jevrejima: (50)…i da vam dopustim nešto što vam je bilo zabranjeno.(Kur’an, poglavlje: Amramova porodica) Radi ovoga je poznat jedan od dva stava učenjaka da je Indžil dokinuo neke propise iz Tevrata.“

Na osnovu ovoga saznajemo da je Isus, neka je mir na njega, verovao u Tevrat (Toru) koji je bio objavljen Mojsiju, neka je mir na njega, sledeći ga i postupajući prema njemu osim u malo stvari.

Mojsije (Musa) i Isus (Isa) i svi ostali verovesnici bili su jedne vere – islamskeu opštem značenju, a to je vera u jednoću Uzvišenog Boga, te da se samo Njemu Jedinom čini bogoslužje, i da Mu se u ničemu sudrug ne pripisuje. Kao što kaže Uzvišeni Bog:

(19) Bogu je prava vera jedino – islam. (Kur’an, Amramova porodica)

(85) A onaj koji želi neku drugu veru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svetu nastradati. (Kur’an, Amramova porodica)

I rekao je o Noji (ar. Nuh),neka je mir na njega, da je rekao:

(72)…i meni je naređeno da budem musliman (Bogu pokoran). (Kur’an, poglavlje: Jona)

I rekao je o Avramu (ar. Ibrahim), neka je mir na njega:

(67) Avram nije bio ni jevrej ni hrišćanin, već pravi vernik, verovao je u Boga jednoga, i nije bio idolopoklonik.(Kur’an, Amramova porodica )

I rekao je Uzvišeni o Mojsiju, neka je mir na njega:

(84) I Mojsije reče: ‘O narode moj, ako u Boga verujete, u Njega se pouzdajte ako ste muslimani!’ (Kur’an, poglavlje: Jona)

I rekao je Uzvišeni Bog o Josifu, neka je mir na njega, da je rekao:

(101)’ …daj da umrem kao musliman i pridruži me onima koji su dobri!’ (Kur’an, poglavlje: Josif)

Stoga se ne kaže za Mojsija, neka je mir na njega, da je bio jevrejske vere, već islamske. A njegovi sledbenici su nazvani jevrejima (ar. jehud), zbog njihovog govora „mi se vraćamo Tebi (hudna ilejke)“, ili zbog govora „pokajali smo se i vraćamo se“, ili zbog porekla Jude najstarijeg Izrailjevog (Jakovljevog) sina.

Takođe Isus, neka je na njega mir, bio je musliman (Bogu pokoran), i nije bio hrišćanin. A oni koji su nazvani hrišćanima su njegovi sledbenici koji su ga pomogli i podržali.

Isus, neka je na njega mir, je sledio Tevrat, postupajući po njemu i potvrđujući ga, zato što je on bio jedan od Izraelaca kojima je bio poslan Mojsije, neka je mir na njega. A zatim je Uzvišeni Bog objavio Indžil (Jevanđelje) u kojem je bila potvrda Tevrata, kao što smo ranije spomenuli.

Ovo što smo spomenuli predstavlja veru sa kojom je došao Isus, neka je mir na njega, ako je onaj koji je postavio pitanje ciljao ovo.

A ako je onaj koji je postavio pitanje ciljao Isusovo, neka je na njega mir, poreklo i poreklo naroda u kome se rodio, i kome je poslan, onda je verovesnik Isus, neka je mir na njega, od Izraelaca bez razilaženja. A Izraelci (sinovi Izrailjevi) su oni koji su kasnije nazvani jevrejima kao što smo ukazali od pre.

Na onima koji govore o njegovom poreklu je da kažu „on je od Izraelaca“, jer reč „jevreji“ sadrži značenje koje ukazuje na posebnu veru, stoga je njenu upotrebu neophodno izbegavati kada je u pitanju Isus, neka je mir na njega, čak iako znamo da su on i njegov narod sledili Tevrat, i da je on postupao po njemu osim u malo stvari.

Rekao je Ibn Asir, Bog mu se smilovao:

„Marijin otac, tj. ded Isusov, neka je mir na njega, potiče od loze Solomuna sina Davidovog. I njegovo porodica je bila glava izraelaca i sveštenstva.“ (Kompletna istorija, 1/251)

Ibn Kesir, Bog mu se smilovao, je rekao:

„Nema razilaženja da Marija (Merjem) potiče iz loze Davida, neka je mir na njega. I bio je njen otac vođa molitve izraelcima u njegovom vremenu.“ (El-Početak i kraj, 2/52)

Rekao je šejhul-islam Ibn Tejmijje, Bog mu se smilovao:

„Nema sumnje da su narod Mojsijev, neka je na njega mir, Izraelci (sinovi Izrailjevi), i na njihovom jeziku je objavljen Tevrat. Takođe su Izraelci i Isusov, neka je mir na njega, narod i njihovim jezikom je govorio i sam Isus, neka je mir na njega. I nije se obraćao ni jedan od poslanika koji su poslani Izraelcima, osim hebrejskim jezikom. I nije govorio ni jedan od njih dvojice, niti latinskim, niti sirijskim, niti grčkim niti koptskim.“ (Ispravan odgovor onome ko je promenio Isusovu veru, 2/94)

Takođe je rekao:

Poznato je sa slaganjem hrišćana da Isus, neka je mir na njega, nije govorio osim hebrejskim jezikom, kao i ostali poslanici od Izraelaca. I da je bio obrezan sedmog dana, kao što se obrezuju Izraelci, i da se okretao tokom molitve prema njihovoj kibli (pravcu), te da nije klanjao prema istoku niti je naredio da se klanja prema istoku.“ (Ispravan odgovor onome ko je promenio Isusovu veru, 3/32)

A Bog najbolje zna.

Odgovorio: Šejh Muhammed Salih El-Munedždžid
Preuzeto sa http://www.pozivistine.com

Hvala pripada Allahu (Bogu)!

Prvo:

Svedočenje je zajednička obaveza, a može da bude individualna obaveza u dva slučaja: kada je osoba pozvana da svedoči ili kada će pravo osobe da bude ugroženo ako ne svedoči.

Drugo:

Uzvišeni Allah (Bog) je naredio pravednost i svedočenje na osnovu pravde u svim situacijama i u korist svih ljudi.

Uzvišeni Bog kaže:

O vernici, budite uvek pravedni, svedočite Boga radi, pa i na svoju štetu ili na štetu roditelja i rođaka… (Kur’an, En-Nisa’, 135)

Učenjak Ibn Kajjim, Bog bio zadovoljan njime, je rekao:

“U ovom odlomku, Uzvišeni Bog nam naređuje da se čvrsto zauzimamo za pravdu, koja je jednakost. Ovo je naredba da budemo pravedni prema svima, bio to neprijatelj ili prijatelj.” (Er-Risaleh et-Tebukijje, 31)

Uzvišeni Bog kaže:

O vernici, dužnosti prema Bogu izvršavajte, i pravedno svedočite! Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da nepravedni budete! Pravedni budite, to je najbliže čestitosti. (Kur’an, Trpeza, 8)

Es-Sa’adi, Bog mu se smilovao, kaže:

“Kao što bi svedočio u korist svog prijatelja, tako i svedoči protiv njega; kao što bi svedočio protiv svog neprijatelja, tako svedoči u njegovu korist, čak i da je nevernik ili novotar, jer obavezno je da budeš pravedan sa njim.” (Tefsir es-Sa’adi, 224)

Prenosi se od Ibn Omera:

Abdullah ibn Revahah je išao kod jevreja na Hajber svake godine da bi procenio njihove useve i da bi uzeo polovinu (prema uslovima dogovora između muslimana i jevreja). Oni su se požalili Poslaniku, neka je nad njim Božiji spas i mir, zbog njegove strogoće, i želeli su da podmite Abdullaha. On je rekao: “O Božiji neprijatelji, zar mi to nudite zabranjene stvari? Tako mi Boga, dolazim vam od meni najdražeg čoveka, a vi ste mi mrži od majmuna i svinja. Ali moja mržnja prema vama i ljubav prema njemu neće da učini da budem nepravedan prema vama.”

Oni su rekli: “Dobrotom ovoga (principa) nebesa i zemlja opstoje.”

(Prenosi ga Ibn Hibban, 5199 i drugi; Učenjak Albani ga je ocenio kao verodostojnim u Et-Te’alikat el-Hassan, 5176)

Islamski učenjak Ibn Tejmijje, Bog mu se smilovao, je rekao:

“Svako dobro je u pravdi i pravednosti, a svako zlo je u nepravdi. Tako da je pravda obavezna u svim stvarima i prema svim ljudima, a nepravda je zabranjena u svim stvarima i prema svim ljudima. Nije dozvoljeno da budeš nepravedan uopšte prema bilo kome, bilo da se radi o muslimanu ili neverniku, ili da se radi o nepravedniku.” (Medžmu’u-l-Fetava, 18/166)

Takođe je rekao:

“Pravda je naređena svima i prema svima u svim situacijama, a nepravda nije dozvoljena ni u najmanjoj meri u bilo kojoj situaciji, do te mere da je Uzvišeni Bog, naredio vernicima da budu pravedni prema nevernicima, kao što kaže:

‘O vernici, dužnosti prema Bogu izvršavajte, i pravedno svedočite! Neka vas mržnja koju prema nekim ljudima nosite nikako ne navede da nepravedni budete! Pravedni budite, to je najbliže čestitosti.’ (Kur’an, Trpeza, 8)

Vernici su napadali nevernike Božijom dozvolom, onda je Uzvišeni Bog, rekao, objašnjavajući stvar: Nemojte da dopustite da vaša mržnja prema nevernicima učini da budete nepravedni prema njima, budite pravedni, to je najbliže čestitosti.” (Medžmu’u-l-Fetava, 30/339)

Učenjak Ibn Baz, Bog mu se smilovao, je rekao:

“Uzvišeni Bog je učinio obaveznim muslimanima da budu pravedni prema svojim neprijateljima, i naredio im je da budu pravedni sa bilo kime ko se zavadi sa njima. A zabranio im je da sebi dozvole da mržnja prema nekim ljudima učini da ne budu pravedni prema njima. On, slavljen neka je, govori nam da je pravda prema neprijateljima kao i prema prijateljima bliže bogobojaznosti. Ovo znači da pravda prema svim ljudima, kako prijateljima tako i neprijateljima, je bliža kao zaštita od Božije srdžbe i Njegove kazne.” (Medžmu’u-l-Fetava Ibn Baz, 2/182)

Učenjak Ibn ‘Usejmin, Bog mu se smilovao, je upitan:

“Ako nam nevernik i musliman dođu na mesto gde radimo, jer trebaju nešto od nas, pa nevernik dođe pre muslimana, da li da dadnemo prednost muslimanu nad nevernikom, ili da dadnemo prednost onome ko je došao prvi?”

On je odgovorio:

“Ne; počnite sa onim ko je došao prvi. Samo tako je pravedno. Tako da su učenjaci rekli: ‘Ako se musliman i nevernik obrate sudiji radi presude, da li će on da tretira muslimana bolje nego nevernika?

Ne, neće prema njemu da se ophodi bolje; nego, prema obojici treba da se ponaša jednako. Ne treba da priča sa muslimanom blago a sa nevernikom grubo; to nije dozvoljeno. Presuda među ljudima mora da se zasniva na pravdi. Ako to uradiš i ako si pravedan, to može da bude uzrok da taj nevernik postane musliman.'” (Lika’ el-Bab el-Meftuh, 79/17)

A Allah zna najbolje.

Odgovorio: Učenjak Muhammed ibn Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/209220

Na ovo pitanje je već odgovoreno:

PITANJE: Kakav je propis za osobu koja ponekad, zbog nemogućnosti na poslu da se izmakne da namaz obavi, obavlja namaz nakon njegovog vremena, tj. podne -namaz u vrijeme ikindijskog vremena?

ODGOVOR: Zahvala pripada Uzivšenom Allahu, dželle šanuh, i neka je salavat i selam na Allahovog Poslanika, njegovu časnu porodicu i sve plemenite ashabe.
Uzvišeni Allah, azze ve dželle, učinio je namaz nerazdvojnom vezom između Sebe i Svojih robova, te propisao njegovo obavljane u tačno određenim vremenima: “… jer vjernicima je, doista, propisano da u određeno vrijeme namaz obavljaju.” (En-Nisa, 103)
Redovno obavljanje namaza u njegovim vremenima je od osobina iskrenih i pravih vjernika: “Ono što žele – vjernici će postići, oni koji namaz svoj ponizno obavljaju, … i koji namaze svoje na vrijeme obavljaju, – oni su dostojni nasljednici, koji će džennet naslijediti, oni će u njemu vječno boraviti.” (El-Mu'minun, 1-11), “Čovjek je, uistinu, stvoren malodušan: kada ga nevolja snađe – brižan je, a kada mu je dobro – nepristupačan je, osim vjernika, koji namaze svoje budu na vrijeme obavljali, … i oni koji namaze svoje budu revnosno obavljali – oni će u džennetskim bašćama biti počašćeni.” (El-Me'aridž, 19-35)
Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, učinio je obavljanje pet dnevnih namaza jednim od temelja islama, pa kaže u hadisu kojeg prenosi Ibn Omer, radijallahu anhuma: “Islam je sagrađen na pet temelja: svjedočenju da nema drugog Boga osim Allaha i da je Muhammed Allahov poslanik, obavljanju namaza, davanju zekata, obavljanju hadždža i postu mjeseca ramazana.” Hadis su zabilježili Buhari i Muslim.
Ibn Abbas, radijallahu anhuma, prenosi da je Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao Mu'azu kada ga je slao u Jemen neposredno prije smrti: “Doista sada ideš u narod koji su od ehlu-kitabija (sljedbenika prijašnjih knjiga Tevrata i Indžila), pa neka prvo čemu ćeš ih pozvati bude da Allahu ispovijedaju tevhid – jednoću, pa ukoliko ti se u tome pokore obavijesti ih da im je Allah učinio obaveznim pet namaza u toku svakog dana i noći, pa ako budu klanjali obavijesti ih da im je Allah učinio obaveznim zekat na imetak koji se uzima od njihovih bogataša i dijeli njihovoj sirotinji, pa ako pristanu na to uzmi od njih, ali kloni se njihovog najboljeg i najplemenitijeg imetka.” Hadis su zabilježili Buhari i Muslim, a ovo je jedna od Buharijevih verzija hadisa.
Radi navedenog, neopravdano odgađanje namaza izvan njegovog propisanog vremena je jedan od najvećih grijeha kod Uzvišenog Allaha, dželle še'nuh.
Allah, Uzvišeni, rekao je: “A njih smjeniše zli potomci, koji namaz zapostaviše i za požudama pođoše; oni će sigurno zlo proći.” (Merjem, 59)
Imam Evza'i, rhm, prenosi od Musaa b. Sulejmana, a on od Kasima b. Muhajmere, rhm, da je citirao ovaj ajet i rekao: “Tj. nisu obavljali namaz u njegovom vremenu, a da su ga u potpunosti ostavili to bi bilo nevjerstvo.” Ovu predaju su zabilježili Taberi i Ebu-Nu'ajm.
Prenosi se da je Omer b. Abdul-Aziz, rhm, proučio ajet: “A njih smjeniše zli potomci, koji namaz zapostaviše i za požudama pođoše; oni će sigurno zlo proći.”, i zatim rekao: “Nisu zapostavili namaz tako što su ga ostavljali, nego su zapostavili namasko vrijeme.” Predaju su zabilježili Ibn Ebi-Hatim, Taberi i drugi. (Vidi: Tefsir Ibn-Kesir, 5/240).
Allah, azze ve dželle, je rekao: “A teško onima koji, kada molitvu obavljaju, molitvu svoju kako treba ne izvršavaju …” (El-Ma'un, 4-5)
Mus'ab, sin Sa'da b. Ebi-Vekkasa, radijallahu anhu, upitao je svoga oca: “O babuka moj, jesi li pročitao Allahove riječi: ‘… koji molitvu svoju kako treba ne izvršavaju.’ Ko od nas ne pogriješi i zaboravi u namazu? Kome od nas misli ne lutaju u namazu? Na to je Sa'd, radijallahu anhu, odgovorio: ‘Ne misli se na to, nego na nemarnost prema namaskim vremenima.'” Predaju je zbilježio Ibn Džerir u Tefsiru.
Istaknuti učenjak Ibn Kajjim el-Dževzijje, rhm, ističe: “Ne razilaze se muslimani da je namjerno ostavljanje obaveznog namaza ogromna nepokornost prema Allahu i jedan od najvećih velikih grijeha. Grijeh takvog je veći kod Allaha od namjernog ubistva, otimanja imetka, zinaluka, krađe i pijenja alkohola. On je izložen Allahovoj kazni, srdžbi i poniženju i na dunjaluku i na ahiretu.” (Kitabus-sala, str. 5)
Odgađanje namaza radi posla, gostiju, kupoprodaje i sl. je zabranjeno, jer se ti razlozi ne smatraju opravdanim razlozima za izostavljanje namaza u njegovo propisano vrijeme.
Allah, azze ve dželle, je rekao: “Međusobno se potpomažite u dobročinstvu i bogobojaznosti, a nemojte se potpomagati u grijehu i neprijateljstvu; i bojte se Allaha, jer Allah strašno kažnjava.” (El-Maide, 3)
Naprotiv, čak i bolest nije opravdan razlog za njegovo izostavljanje, jer je Uzvišeni Allah, dželle šanuh, olakšao bolesnicima koji nisu u stanju da obave namaz u stojećem položaju da ga obave onako kako su u stanju: sjedeći, ležeći, u mislima itd.
Od Imrana b. Husajna, radijallahu anhuma, prenosi se da je rekao: “Imao sam hemoroide, pa sam pitao Vjerovjesnika, sallallahu alejhi ve sellem, o namazu. Rekao mi je: ‘Klanjaj stojeći, ako ne možeš, onda sjedeći, a ako ne možeš ni to, onda na boku.'” Hadis je zabilježio Buhari.
Također, ni onima koji su u ratu i na prvim ratnim linijama ili u strahu nije dozvoljeno odgađanje namaza, nego, naređen im je namaz u strahu koji ima svoje posebno svojstvo obavljanja. Rekao je Allah: “Kada ti budeš među njima i kad odlučiš da zajedno sa njima obaviš namaz, neka jedni s tobom namaz obavljaju i neka svoje oružje uzmu; i dok budete obavljali namaz, neka drugi budu iza vas, a onda neka dođu oni koji još nisu obavili namaz pa neka i oni obave namaz s tobom, ali neka drže oružje svoje i neka budu oprezni. Nevjernici bi jedva dočekali da oslabi pažnja vaša prema oružju i oruđu vašem, pa svi odjednom na vas navale. A ako vam bude smetala kiša ili ako bolesni budete, nije vam grijeh da oružje svoje odložite, samo oprezni budite. Allah je nevjernicima pripremio sramnu patnju. A kada namaz završite, Allaha spominjite, i stojeći, i sjedeći, i ležeći. A u bezbjednosti obavljajte namaz u potpunosti, jer vjernicima je propisano da u određeno vrijeme namaz obavljaju.” (En-Nisa, 102-103)
Musliman je obavezan da stavi Allahove, dželle šanuh, naredbe i naredbe Njegovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, na prvo mjesto i ispred svega. Allah, Uzvišeni, naš Gospodar, naređuje nam da obavimo namaz u njegovo vrijeme, a ta osoba, da nas Allah sve uputi na Pravi put, daje prednost poslu, direktoru, poslodavcu, imetku i sl. Najmanje što možemo reći za takvoga da je veliki grješnik, na rubu propasti i izložen Allahovoj nesnosnoj i bolnoj kazni.
Zatim, islamski učenjaci razilaze se o neopravdano izostavljenom namazu, da li je – uz iskreno pokajanje – propisano taj namaz naklanjati ili je njegovo naklanjavanje nepropisano, isto kao što je nepropisano njegovo obavljanje prije nastupa namaskog vremena.
Imami Ebu Hanife, Malik, Šafija, Ahmed i većina islamskih učenjaka (neki spominju i konsenzus, ali je nepotvrđen kao što kaže Hafiz Ibn Redžeb) bili su na stavu da je obaveza taj namaz naklanjati, ali, to naklanjavanje neće mu umanjiti grijeh kojeg je počinio radi ispuštanja namaza. Takav je izložen Allahovoj žestokoj kazni, osim da mu oprosti.
Dok, skupina učenjaka iz odabranih generacija i onih posle njih, smatrali su da onome koji izostavi namaz bez šerijatskog opravdanja nije propisano naklanjavanje, jer za to ne postoji vjerodostojan i jasan dokaz, i u tome nema nikakve koristi. Namasko vrijeme je isteklo i namaz obavljen u drugom vremenu smatra se pogrešnim, upravo kao i njegovo obavljanje prije nastupa dotičnog namaskog vremena. Nego, ta osoba je obavezna da se pokaje Allahu, iskreno, i da obavlja što više dobrovoljnih namaza kako bi, barem djelimično, nadoknadila svoj veliki prijestup.
Taj stav se prenosi od nekolicine ashaba Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, i tabi'ina – kao što spominje Ibnul-Kajjim – od kojih su: Ebu Bekr, Omer, Ibn Omer, Sa'd b. Ebi-Vekkas, Selman el-Farisi, Ibn Mes'ud, Kasim b. Muhammed, Ibn Sirin, Mutarrif b. Abdullah, Omer b. Abdul-Aziz i drugi. (Vidi: Kitabus-sala, str. 123-141)
Imam Muhammed b. Nasr el-Mervezi, rhm, zabilježio je vjerodostojnim lancem prenosilaca od Hasana el-Basrija, rhm, da je rekao: “Ako čovjek namjerno ispusti jedan obavezni namaz, neće ga naklanjavati.” (Ta'zimu kadris-sala, 2/1000)
Hafiz Ibn-Redžeb, rhm, rekao je: “Nepoznato je da je neko od ashaba smatrao obaveznim naklanjavanje namjerno propuštenih namaza. Naprotiv, nisam našao čak ni od tabi'na jasan govor o tome, osim što se prenosi od En-Nehaija.” (Vidi: Fethul-Bari, 3/358)
Ovo mišljenje odabrali su Imam Humejdi, Ibn Hazm, Šejhul-islam Ibn Tejmijje, Hafiz Ibn Redžeb i šejh Ibn Usejmin, rahimehumullah.
Neki od islamskih učenjaka, iako ne smatramo to mišljenje najispravnijim, smatrali su čak da je osoba koja ispusti jedan obavezni namaz, namjerno i svjesno, – dok prođe njegovo vrijeme – počinila nevjerstvo tim činom. Taj stav se prenosi od Hasana el-Basrija, Ishaka b. Rahuje, Ahmeda b. Hanbela (po jednom rivajetu), Šafije (po jednom rivajetu) i drugih, i taj stav je odabrao i preferirao uvaženi šejh Abdul-Aziz b. Baz, rhm.
Znači, namaz je obaveza obaviti u njegovo propisano vrijeme i nije dozvoljeno njegovo odgađanje, osim za onog ko bude u stanu besvijesti (koma, san i sl.) ili onog ko je u zaboravu. Takvi su obavezni obaviti namaz kada se osvijeste i sjete. Putniku je dozvoljeno da spoji dva namaza (tj. podne i ikindiju, i akšam i jaciju, u prvo ili drugo vrijeme), također to je dozvoljeno i pri jakoj kiši, velikom strahu, žestokoj hladnoći i sl.
Ali, postavlja se pitanje: da li je dozvoljeno osobama u situacijama navedenim u pitanju (kao posao, školovanje i sl.) također da spajaju namaze?
Prije svega, islamski učenjaci jednoglasni su da je zabranjeno klanjati dnevne namaze nakon zalaska Sunca, noćne namaze nakon nastupa zore i sabah nakon izlaska Sunca. Kao npr. da klanja ikindiju nakon nastupa akšam namaza, ili jaciju nakon pojave zore, ili sabah nakon izlaska sunca i sl.
Šejhul-islam Ibn Tejmijje, rhm, je rekao: “Nije dozvoljeno nikome da odgodi namaze koji se obavljaju danju pa da ih klanja u noći, niti noćne namaze pa da ih klanja po danu. To nije dozvoljeno radi bilo kojeg posla, kao žetva, prikupljanje plodova i drugi zanati. Nije dozvoljeno ni radi dženabeta, ili nedžaseta (nečistoće), ili lova, ili igranja i razonode, ili služenja učitelju i profesoru, ili bilo čega drugog. Naprotiv, svi muslimani su složni i jednoglasni da je obaveza klanjati podne i ikindiju po danu i sabah prije izlaska Sunca. Zabranjeno je ostaviti obavljanje namaza radi nekog od zanata, ili radi razonode, ili nekog drugog posla. Nema pravo vladar da zabrani svome robu, niti zakupnik onome koga je zakupio, da obavljaju namaze u njihovim vremenima.” (Medžmu'ul-fetava, 28/22)
Također, osnova je da je zabranjeno spajati namaze u normalnim uvjetima i okolnostima, osim radi šerijatski validnih razloga (kao putovanje, jaka kiša, žestok vjetar i sl.).
Uvaženi šejh Ibn Baz, rhm, bio je upitan: “Da li je dozvoljeno spajanje namaza onome ko je kod kuće (tj. nije putnik) radi posla?”, pa je odgovorio: “To mu nije dopušteno, nego će klanjati svaki namaz u njegovom vremenu …” Na drugom mjestu kaže: “… i nije ti dozvoljeno da se pokoravaš nekome u nepokornosti Allahu.” (Fetava Nurun aled-derb, 13/112).
Neki od savremenih učenjaka – kao šejh Ibn Usjemin, Abdur-Rahman el-Berrak, Abdullah el-Fevzan i drugi – dozvolili su osobi koja nailazi na velike poteškoće i jasne štete (tj. stvarne poteškoće i štete a ne zamišljene i djelimične) u obavljanju podne namaza u njegovom vremenu, kao npr. radi školovanja (ako bi napustila čas bila bi suspendovana ili ne bi prošla na datom predmetu i sl.) ili radnog mjesta (ako bi izašla sa posla izgubila bi posao i radi toga gladovala danima i ostala bez krova nad glavom, zato što je podstanar i mjesečno plaća kiriju, i sl. tome), da spoji podne i ikindiju namaz, svejedno u podnevskom ili ikindijskom vremenu.
Dokaz za to je predaja Ibn Abbasa, radijallahu anhuma, koji kaže: “Allahov Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, spojio je podne i ikindiju, i akšam i jaciju, u Medini, i to nije uradio povodom kiše, niti straha.” Kada je Ibn Abbas, radijallahu anhuma, upitan o povodu toga, rekao je: “Nije htio da oteža svome ummetu!” (Muslim, br. 705).
(Vidi: Medžmu'ul-ferava Ibn-Usejmin, 12/216).
Šejhul-islam Ibn Tejmijje, rhm, je rekao: “Najpopustljiviji od svih mezheba po pitanju spajanja namaza je mezheb Imama Ahmeda, koji je spomenuo da je dozvoljeno spajanje radi poteškoće i posla, radi hadisa koji se prenosi u tom kontekstu.” (Medžmu'ul-fetava, 24/28)
Upitao sam uvaženog šejha Abdullaha b. Saliha el-Fevzana, hafizehullah, o osobi koja u nevjerničkim državama radi posla ne može da obavlja podne namaz, i ako bi izgubila posao naišla bi na velike poteškoće (njegova porodica bila bi izložena gladovanju, ne bi bio u stanju da plaća mjesečnu kiriju za stanovanje, dadžbine i sl.), da li joj je dozvoljeno da spaja podne i ikindiju, pa je odgovorio: “Osnova je da nije dozvoljeno spajanje namaza kada čovjek nije na putovanju, osim radi potrebe – kao što je pojasnio Šejhul-islam Ibn-Tejmijje -, a spomenuta situacija je, bez imalo sumnje, potreba, čak i nužda, tako da joj je dozvoljeno da spaja namaze, ali pod uslovima: prvi: da je dao sve od sebe da se izbori za obavljanje namaza dok je na poslu, drugi: da bi gubljenjem posla zaista naišao na spomenute i sličene poteškoće, treći: da je obavezan dati sve od sebe da nađe posao (da mu plata bude dovoljna za osnovne potrebe) na kojem je u stanju klanjati namaze u njihovim vremenima, pa ako nađe takav posao ili mu bude ponuđen a on odbije, zabranjeno mu je da dalje spaja namaze.”
Ukratko, po šejhu je dozvoljeno da spaja namaze samo privremeno, tj. ako mu je nužda da ima posao (nema drugih primanja) i nije u stanju da nađe bolje radno mjesto, a nije u mogućnosti da obavlja namaz u njegovo vrijeme dok je na poslu.
Zatim, bitno je napomenuti da većina našeg naroda boluje od kompleksa manje vrijednosti, tj. stide se što su muslimani pa tako i da klanjaju namaze na javnim mjestima, pa najčešće preuveličavaju stanje na poslu i predstavljaju ga suprotno stvarnosti. Često se zna desiti da imaju predrasude prema poslovođama i da – sami od sebe – zaključe da im ne bi dozvolili da klanjaju i sl. U većini slučajeva, kao što se pokazalo u praksi, onaj ko je dostojanstven i ponosan što je musliman (nikoga se ne stidi kada je u pitanju vjera i drži se njenih principa), uz to da obavlja posao kvalitetno i odgovorno, nema problema sa šefovima kada je u pitanju obavljanje namaza. Naprotiv, takve poštuju više nego ostale radi principijelnosti.
Allah, dželle šanuh, najbolje zna.

Amir I. Smajić
Medina, 05. ša'ban, 1433 god.
https://amir-smajic.blogspot.com/2012/06/propustanje-namaza-radi-posla.html?fbclid=IwAR3SZPhWIpboaqMC3toFNy4qjC0bSwc1O0naxijEayzuIPTErIzr15cQ0ow