We alejkumusselam we rahmetullah.

Naš odnos prema fikhskom razilaženju i promjeni mišljenja učenih

Od osobina savršene vjere jeste da je ona uputa za sve ljude, u što spada i ukazivanje ljudima na ono što smiju a što ne smiju raditi, na ono što ih udaljava od Allaha ili što ih približava Allahu, bilo da su učeni ili neuki. Kako to uklopiti sa pojavom razilaženja učenjaka od prvih generacija pa nadalje? Da bismo shvatili moramo napraviti nekoliko uvoda:

Nepravljenje razlike između stepeni mes'ela:
Najprije je potrebno pojasniti stepenovanje mes'ela o kojima vjera govori. Ovdje ćemo napraviti grubu podjelu, s napomenom da svaka od navedenih skupina mes'ela ima dosta nijansi. Da krenemo:

1. U nekim mes'elama postoji konsenzus svih generacija klasičnih učenjaka, preko hiljadu godina, i nije bilo razilaženja do pojave kolonizacije, kada muslimanski narodi postaju donji i počnu se javljati fetve suprotne utvrđenom konsenzusu, poput dozvole čestitanja nevjerničkih praznika, ili poput pojave mišljenja da nikab nije od islama i dr.

U ovom slučaju kategorički kažemo za suprotno mišljenje da je apsolutno neispravno i osuđujemo razilaženje.

2. U drugoj vrsti mes'ela razilaženje ali postoji konsenzus koji je uspostavljen prije razilaženja, makar u vremenu ashaba, a koji nije došao do nekog od ranih mudžtehida, zbog kojeg je on uzeo drugo mišljenje. Međutim, to je vjerodostojnim putem došao do drugog mudžtehida, a zatim do nas, pa je tu lahko odlučiti. I u ovom slučaju osuđujemo razilaženje i jasno kažemo da je drugo mišljenje neispravno, ali je blaže nego u prethodnom slučaju, tj. manji je grijeh. Ovo je poput pitanja muzike, oko čije zabrane su složni ashabi i tabi'ini i hiljade učenjaka prvih i potonjih generacija, i zato nisu uzimali u obzir razilaženje koje se javilo nakon konsenzusa, te su mnogi navodili ovu stvar kao predmet konsenzusa[1] jer – لا عبرة بالخلاف بعد الإجماع – nevalidno je razilaženje nakon konsenzusa.[2] Nasuprot ohalaljivanju imamo i stav učenjaka koji kažu da je to kufr,[3] što je druga krajnost. I treba razdvojiti između spekulativnog i kategoričkog konsenzusa, ali ne u obaveznosti rada po tome već u tekfiru onoga ko se suprotstavi, jer ohalali ili oharami nešto suprotno kategoričkom konsenzusu takav je učinio kufr, što nije slučaj sa spekulativnim konsenzusom.

3. U trećoj vrsti mes'ela dokazi budu jasni, tj. po nekom pitanju postoji jasan vjerodostojan hadis po ocjeni svih imama muhadisa, i bude očigledno da do nekog od mudžtehida nije došao taj hadis koji je došao do drugog, ili se u dokazivanju jednog od mišljenja od strane sljedbenika nekog mudžtehida primjećuje navlačenje dokaza „na silu“, dok se istovremeno mišljenje drugog mudžtehida prirodno poklapa sa ajetom ili hadisom, bez da ostavi utisak izvještačenosti.

Jedna od takvih mes'ela je udaja djevojke bez dozvole staratelja, ili propisanost dizanja ruku u namazu, ili zabrana piva i drugih alkoholnih pića nastalih od nečeg mimo grožđa, ili zabrana mut'a braka itd., iako su neki učenjaci negdje rekli drugačije, jer oko ovih i mnogih drugih stvari postoje jasni tekstovi i zato se u potonjim stoljećima ustabilio konsenzus na jednom mišljenju u mnogim od tih pitanja.

U ovom slučaju smatramo svoje mišljenje ispravnim, a drugo neispravnim, ali ne kategorično kao u prethodnim vrstama mes'ela, i osuda drugog mišljenja je na nižem nivou u odnosu na prethodnu vrstu.

4. U četvrtoj vrsti mes'ela dokazi ne budu tako direktni, ali kada se sakupe sve indikacije, poput opštih pravila šerijata i govora ashaba, kod nas jako prevagne određeno mišljenje.

U ovom slučaju smatramo svoje mišljenje jačim, ali ne kategorično, uz ostavljanje mogućnosti da griješimo, a drugo mišljenje slabijim, uz mogućnost da bude ispravno.

U ovom slučaju ne osuđujemo drugo mišljenje, a u svoje pozivamo na način objašnjavanja dokaza koji ukazuju da je ono jače.

5. U petoj vrsti mes'ela ne postoje šerijatski tekstovi ni govori ashaba, već se grade na osnovu određenih pravila koje su idžtihadom učenjaka vađena iz šerijatskih tekstova.

Nekada su oko samih pravila složni učenjaci, ali se razilaze oko njihove primjene, ili oko toga koje se pravilo treba primijeniti u dotičnoj mes'eli, a nekada se razilaze i oko samih pravila.

U ovom slučaju kod nas prevagne neko mišljenje, manje ili više, a nekada ne prevagne, i u tom slučaju slijedimo nekog od učenjaka shodno mišljenju na kojem nam se srce smiri.

6. Kada se sa nekim složimo u svemu prethodnom, a raziđemo oko stvari koje se tiču šerijatske politike, tj. stvari koje su taktičke i praktične prirode, to je najmanji vid razilaženja, ali vidimo da mnogi ljudi danas upravo ove mes'ele dižu na jedan od najviših nivoa.

To što je neko odabrao da širi davu na ovaj ili onaj način, da se javnosti obrati na ovaj ili onaj način, je razilaženje raznolikosti.

Danas imamo neke koji kažu: “Taj daija je zglajz'o”, jer je snimao kako se obavlja namaz a nije dizao ruke pri tekbirima, i da je daija koji je uradio drugačije i snimao sa dizanjem ruku pri tekbirima – više na Sunnetu i čvršći u menhedžu, i tome slične gluposti, ili se pak ismijavaju na račun daija koji drže predavanje u nekom bioskopu ili kulturnom centru itd., nazivaju ih showmen i tome slično. Bolesnih mozgova i duša nikad dosta.

***

Dobra stvar u poznavanju stepena razilaženja i kakvoće ophođenja prema svakom stepenu je širina prsa i manje neprijateljstva. Ljudi koji ne znaju te stvari budu napadni i žestoki prema ljudima zbog mes'ela koje su možda u navedenoj četvrtoj ili čak petoj vrsti mesela, a možda i u šestoj. Čak su neki ljudi druge proglašavali novotarima jer:

– vežu ruke nakon rukua,

– ili zbog mrdanja kažiprsta između dvije sedžde,

– ili zato što neko klanja teraviju 20 rekjata

– ili jedan vidi drugog da jede neko meso i kaže mu “šta jedeš tu strvinu”, jer je on stava da to meso nije halal, dok je ovaj što jede pitao učenog kojem vjeruje i on mu rekao da je halal

– ili da proglašava grešnikom onoga ko jede namirnice sa svinjskim želatinom govoreći mu: “jedeš krmetinu”,

– ili ako sktratiš bradu od pola metra na 15 cm (što je i dalje bujna brada) popustio si u vjeri,

– ili da neko ko smatra da je nikab farz i proglašava grešnicama sve one koje ne nose nikab,

– ili da proglašava bludnicima hanefije koji ne uslovljavaju dozvolu velija pri udaji,

– ili kaže da onaj ko uči mukabelu čini novotariju, a možda ga proglasi i novotarom,

– ili da tekfiri onoga ko je ohalalio duhan,

– itd.

Te greške ne dolaze od uleme, već od običnog naroda koji nešto čuje na dersu i pohita da primjeni to na način na koji ga je on shvatio. Zato lično smatram da u dersovima treba napominjati stepene mes'ela, u smislu:

– ako je mes'ela stvarno kompleksna, i imaju jaki dokaz sa obje strane, da se kaže: “U ovoj mes'eli ima legitimno razilaženje i onaj drugog mišljenja se ne osuđuje, već je, po meni lično, ovo bliže”,

– ili ako je mes'ela malo manje kompleksna: “U ovoj mes'eli ima legitimno razilaženje i onaj drugog mišljenja se ne osuđuje, već je, po meni lično, ovo ispravnije”

– ili ako je mes'ela još manje kompleksna: “U ovoj mes'eli ima slabo razilaženje, i ali se za drugo mišljenje ne kaže kategorički da je batil.“

– ili ako je mes'ela poprilično jasna: „U ovoj mes'eli ima slabo razilaženje, drugo mišljenje je neispravno, ali se njegov zastupnik ne proglašava grešnikom”

– ili ako je stvar konsenzusa napomenuti da je konsenzus, i da li je kategorički ili spekulativni, i odnos prema učenjacima drugog mišljenja.

Neki ljudi su mes'ele idžtihadskog tipa učinili znakom nečijeg selefizma, po kojem raspoznaju da li je neko od Ehli Sunneta ili je, manje ili više, skrenuo sa ispravnog menhedža. Čak su neki išli dotle da takvom učine neku stvar koju nije rekao niko od prvih generacija, poput uzimanja ičega od brade ma koliko duga bila. Viđali smo slučajeve takvih koji govore: „Bolje je skratiti glavu nego skratiti bradu.”, i to se smatralo postojanošću na istini, i kako su to “ispravna i iskrena braća”, premda je to čisti džehl po konsenzusu selefa i halefa.
Imamo dosta mes'ela u kojima se onaj drugog mišljenja proglašava novotarom i fasikom, a ima i onih zbog kojih se tekfiri… Sve treba staviti na mjesto koje mu pripada, bez nepropisanog popuštanja niti zatezanja.

Također, tu imamo teme poput:

• propis sljedbenika u svim navedenim stepenima nije isti prije i poslije dolaska istine/drugog mišljenja do njega;
• osuđivanje onog ko radi po nekom stavu u nekom mišljenju unutar navedenih stepeni;

i jedna i druga tema obuhvataju različite propise sljedbenika za svaki navedeni stepen razilaženja.

Kada ljudi vide pogrešan odnos prema različitim mes'elama, dešavaju se veliki belaji. Tako kada vide nepropisano zatezanje – odu u popuštanje pa ne osuđuju ni krajnje jasne prestupe. Ili kada vide nepropisano popuštanje – odu u drugu krajnost pa osuđuju posjednika drugog mišljenja kad ne treba, kao što smo naveli primjere.

Odnos prema spekulativnim mes'elama kao da su kategoričke čini veliku štetu kategoričkim meselama.

Zaključak
Što je propis manje jasan, to je veća širina u slijepom slijeđenju učenog koji je na višem nivou poznavanja pravila terdžiha (preferiranja između mišljenja).

Što su jači dokazi na obje strane, to je manji intenzitet preferiranja jednog mišljenja u odnosu na drugo, i manji intenzitet osude onog drugog mišljenja.

Između svake od ovih vrsta mes'ela postoji veliki broj nijansi, međunivoa, i ovo je samo gruba podjela.

Promjena mišljenja

Normalna je pojava da učen čovjek jedno vrijeme zastupa jedno mišljenje, a zatim ga promijeni na osnovu dokaza ili što je shvatio nove aspekte nekog dokaza i tome slično.

To se dešavalo u svim generacijama, od ashaba do danas. Kod širih masa praktikanata vjere često imamo nerazumijevanje te pojave, koja se može podijeliti na:

• Nerazumijevanje onoga što se tiče samog učenog
• Nerazumijevanje onoga što se tiče pitaoca, onoga čija struka nisu šerijatske znanosti

Tako često imamo sljedeće situacije, i kod nas i u arapskom svijetu, i uopšte u muslimanskom svijetu (što vidimo po komentarima na društvenim merežama, bili oni na bosanskom, arapskom, engleskom ili drugim jezicima):

1. Ako je pitao nekog učenog i on mu rekao neko mišljenje, i onda ovaj radio po tome, a nakon toga taj učeni zauzeo lakše mišljenje od toga, reakcija često biva:

„Šta? Pa što sam ja džabe svo vrijeme radio kako mi je on rek'o, žrtvovao se, izgubio to i to…“, ili:

„Sve te godine bile uzalud, i živjesmo u zabludi?!“, ili:

„Aha! I ovaj zglajzo!“,

„Popustio.“,

„Omudreo…“,

„Ko će da mi vrati dio života protraćen na batil mišljenju?“

2. Ako je pitao nekog učenog i on mu rekao neko mišljenje, i onda ovaj radio po tome, a nakon toga taj učeni zauzeo teže mišljenje od toga, reakcija često biva:

„Znači mi svo vrijeme radili haram?“

„Svo vrijeme nam ibadet bio batil?“

„Kako se ne boji Allaha da nas tako dugo drži u zabludi?“

„Svo vrijeme nas je zavlačio!“

„Ko će da mi vrati dio života protraćen na batil mišljenju?“, a neki (poput onih desnih) suprotno: „Aha, pokaj'o se od popuštanja, sad je dobar.“, itd.

Posao učenog

Posao UČENOG (daije, šejha, profesora…) je da se trudi da spozna Allahov propis shodno svojim mogućnostima, ili ako nije kompetentan da sam vrši preferiranje među mišljenjima mudžtehida, onda da vjerodostojno prenese govor nekog mudžtehida po datom pitanju.

Pod vjerodostojnim prenošenjem se misli na:

• Da je taj mudžtehid stvarno takvog i takvog stava po tom konkretnom pitanju
• Da se taj stav odnosi na konkretnu situaciju onoga ko pita
  • onoga kome ovaj učeni (šejh, daija, profesor) prenosi taj stav, jer nekada se razlikuje propis shodno razlici situacija i raznih faktora

Učeni se pri svemu navedenom apsolutno ne treba osvrtati da li to mišljenje odgovara ili ne odgovara njegovoj prirodi, njegovoj naravi, da li je lakše ili teže.

Ne smije u propisima biti mjesta uticaju njegove prirode, naravi, temperamenta itd.

Ne smije se desiti učenom, ako je iskren, da ako njegova priroda teži težem ili predostrožnijem – odabere stav koji je teži ili predostrožniji, niti da ako njegova priroda teži lakšem mišljenju –odabere lakše mišljenje.

Iskrenom čovjeku priroda, temperament, narav, NE utiču na shvatanje vjere i propisa vjere.

Sve mimo toga je MANJAK iskrenosti.

Imami ovog ummeta su imali idžtihad u svim poglavljima fikha, i ne postoji mudžtehid koji je uvijek težio lakšim ili težim mišljenjima, već ćeš u svakom mezhebu naći stavove koji su strožiji od svih ostalih mezheba, ali i stavove koji su lakši od svih ostalih mezheba.

Oni su iskreno i u potpunosti težili spoznaji Allahovog propisa, i sve druge elemente mimo toga su otklonili iz svog nijjeta.

Tako ako kažemo da je neki mudžtehid žešće prirode pa je zato težio težim stavovima, mi smo mu ušli u nijjet, što ne smijemo raditi.

Pošto ovo nekim ljudima nije jasno, moramo još reći:

Jedno je Allahov propis u stvarnosti a drugo je Allahov propis za tebe.

Allahov propis u stvarnosti možda pogodiš možda pogriješiš, i to nije do tebe, dok Allahov propis za TEBE jeste do tebe.

Ne postoji mudžtehid, od ashaba do danas, koji je u svemu pogodio Allahov propis.

Kaže Poslanik ﷺ :

وإذا حاصرت أهل حصن فأرادوك أن تنزلهم على حكم الله فلا تنزلهم على حكم الله ، ولكن أنزلهم على حكمك
فإنك لا تدري أتصيب حكم الله فيهم أم لا

A ako budeš opsjedao neko utvrđenje, pa oni odluče da se predaju i da im sudiš po Allahovoj presudi, ti to nemoj prihvatiti nego prihvati da im sudiš po svojoj presudi, zato što ne znaš hoćeš li u tome potrefiti Allahovu presudu ili nećeš.[4]

Dakle, jedno isto djelo s jednog aspekta može promašiti Allahov propis, a s drugog aspekta ga pogoditi.

Čovjek nije odgovoran ako promaši Allahov propis u stvarnosti, ali jeste odgovoran ako promaši Allahov propis za njega.

Allahov propis (tj. Allahova presuda) ZA NJEGA kao učenog u ovom slučaju je: iskren nijjet + poduzimanje sebeba spoznaje istine shodno stepenu kompetencija (o čemu se dugo može govoriti), a u ovom slučaju smo grubo podijelili učene na onoga ko je kompetentan da sam derivira ili preferira i na onoga ko je kompetentan da spozna i vjerodostojno prenese mišljenje nekog mudžtehida, premda tu ima bezbroj nijansi i detalja.

Ono što jeste problem je da su neki učeni, svojevremeno, neka mišljenja iz idžtihadskih mes'ela predstavljali kao kategoričku istinu, bili žestoki u njihovom forsiranju, žestoki prema onome ko zauzme drugo mišljenje, makar taj njihov stav bio stav male manjine učenjaka, ili čak stav koji se ne prenosi ni od kog od prvih generacija.

U tom slučaju se oni koji su njih tada pitali i slijedili u tim stavovima opravdano bune kada su oni promijenili, ali velika većina njih se ne zaustavlja na negodovanju u duši, već prelaze granicu i kaljaju čast dotičnog, ulaze u nijjete, „brišu patos“ njime, što je haram.

Također, ima i onih koji su završili islamske fakultete, neki čak i magistrirali ili doktorirali, upadali u prethodno navedene greške, i onda kada su promijenili mišljenje nisu se zadržali na mijenjanju tog mišljenja zbog dokaza kojeg su spoznali, već su promijenili kompletan menhedž, ili dio njega, i samo otišli u suprotnu krajnost, vrlo često srazmernoj onoj prvoj krajnosti.

Tako imamo slučaj da bivši tekfirovac postane džehmija, bivši „desničar“ ode u „ljevičare“, oscilujući s jedne krajnosti ka drugoj.

To je neporeciva realnost, i to se može nazvati skretanjem s pravog puta i popuštanjem, ali se čovjek tome ne treba smijati, ne smije nečiju zabludu uzimati predmetom ismijavanja, jer ko tebi garantuje da ćeš uopšte umrijeti kao musliman?

Tvoje ismijavanje i ponižavanje drugog zbog greške, pa čak i zablude, u kojoj je bio u prošlosti ili u koju je upao kasnije izlaže te velikoj opasnosti i ukazuje na prljavost srca.

Čak i u slučajevima kada je dozvoljeno, ili obavezno, upozoriti na nečiju zabludu, treba povući crtu između šerijatskog i džahilijetskog upozoravanja, kao što je obaveza obratiti pažnju na nijjet.

Čak i da si trenutno sljedbenik istine, ako sa neispravnim nijjetom braniš tu istinu, ili upozoravaš na zabludu, ti si borac na šejtanovom putu.

Kaže šejhul-islam Ibn Tejmijje:

„Ako bismo i zamislili da je ono na čemu je on čista istina i vjera islam, ali njegova namjera ne bude da sva vjera pripada Allahu i da Allahova riječ bude gornja, već je zadivljen sobom i svojom skupinom, ili se pretvara da bi ga neko veličao i pohvalio, ili zato što je hrabar ili zato što je takva njegova priroda, ili zbog nekog dunjalučkog cilja, to ne bi bilo radi Allaha i on ne bi bio onaj koji se bori na Allahovom putu.“[5]

I kaže:

„Kuđenje određenog novotara, i odvraćanje ostalog svijeta od njega – cilj svega toga je vratiti ga milosti i dobročinstvu, a ne iskazivanje zlobe i osvete prema njemu!“[6]

I kaže:

„Tako je i sa odgovorom na novotare, poput rafidija i drugih, ako u tome želja ne bude objašnjenje istine i uputa stvorenja i milost i dobročinstvo prema njima, to neće biti dobro djelo.“[7]

I kaže:

„Na čovjeku je da njegovo naređivanje bude radi Allaha, da njegova želja bude pokornost Allahu u onome što mu je On naredio, a i da on voli dobrobit onoga kome je naređuje, ili radi uspostave dokaza.

Ako to (naređivanje) bude radio tražeći vlast za sebe i svoju skupinu, i radi sramoćenja i ponišavanja drugog, to onda biva pristrasnost, fanatizam kojeg Allah neće primiti.

Tako je isto kada to radi zbog reputacije i rijaluka, njegovo bi djelo propalo.

Zatim ako mu se na to odgovori, ili biva ezijećen, ili mu se pripiše kako on griješi i kako mu je cilj pokvaren – njegova duša počne tražiti pomoć za sebe, pa mu tako djelo u početku bude radi Allaha, a zatim mu se pojavi prohtjev kojim traži da pobijedi onoga ko ga je ezijetio, pa možda time i nepravdu učini tome koji ga je uznemiravao.

Ovo pogađa razne vrste onih koji imaju različita mišljenja, kada svako od njih vjeruje da je istina sa njim i da je on na Sunnetu.

Većini njih u tome se javi prohtjev, želja da pomogne svoj ugled ili svoju vlast i ono što im se pripisuje, a ne žele da Allahova riječ bude gornja i da sva vjeru bude Allaha radi, već se srde na onoga ko im se suprotstavi makar bio i mudžtehid koji je opravdan i na kojeg se ni Allah ne srdi, i zadovoljni su onim ko se sa njima slaže makar bio džahil sa lošom namjerom koji nema znanja niti lijepe želje.

Ovo vodi tome da hvale onoga koga Allah nije pohvalio, ni Njegov Poslanik, a da kude onoga koga nije pokudio Allah i Njegov Poslanik, i njihovo prijateljevanje i neprijateljevanje postaje u ime prohtjeva duša njihovih, a ne radi vjere Allaha i Njegova Poslanika. (…)

Ne gledaju u prijateljevanje i neprijateljevanje Allaha i Njegova Poslanika (prema nečemu), i odavde potiču fitne.

Kaže Allah Uzvišeni: „I borite se protiv njih sve dok ne bude fitne i dok sva vjera ne bude Allaha radi“ (El-Enfal, 39.), pa ako nije sva vjera Allaha radi, onda postaje smutnja..

Osnova vjere jeste da ljubav bude u ime Allaha, i da mržnja bude u ime Allaha, i da prijateljevanje bude u ime Allaha, i da neprijateljevanje bude u ime Allaha, i da ibadet bude Allahu i da se pomoć traži od Allaha, i da se strah bude od Allaha, i da nada bude u Allaha, i da davanje bude u ime Allaha, i da zabranjivanje bude u ime Allaha, a ovo biva samo slijeđenjem Allahovog Poslanika, onog čija naredba je ustvari Allahova naredba, i čija zabrana je usvari Allahova zabrana, i čije neprijateljevanje je Allahovo neprijateljevanje, a pokornost njemu je ustvari pokornost Allahu.

Sljedbeniku strasti njegova strast zasljepljuje i čini ga gluhim, pa ne shvata šta je to radi Allaha i Njegova Poslanika u tome, niti ga traži niti biva zadovoljnim radi zadovoljstva Allaha i Njegovog Poslanika, niti se srdi radi srdžbe Allaha i Njegovog Poslanika, već biva zadovoljan kada se desi ono što on želi njegov prohtjev, a srdi se kada se desi ono što srdi njegov prohtjev, a uz to ima misli da je to vjera, i da je ono radi čega on biva zadovoljan i radi čega se srdi ustvari Sunnet, i da je to haqq, da je to vjera.

Ako bismo i pretpostavili da je ono na čemu je on čista istina i vjera islam, a njegova želja ne bude da sva vjera bude Allaha radi i da Allahova riječ bude gornja, već je pristrasan radi sebe i svoje skupine, ili ima licemjerstva, rijaluka, da se on veliča i pohvali, ili to radi zato što je hrabar i što je prirodno takav, ili radi dunjalučkog cilja, to neće biti radi Allaha i neće biti mudžahid na Allahovom putu.

Pa kako je tek onda sa onim koji tvrdi da je na istini i na Sunnetu, i njemu slični, a sa njim je i sunnet i bidat, a i sa njegovim suparnikom je i sunnet i bidat? Ovo je hal onih koji se razilaze, koji su razdvojili vjeru i postali sekte, protekfirili su jedni druge i proglasili griješnicima jedni druge.“[8] Kraj citata Ibn Tejmijje.

I kaže također:

„Ako čovjek ostavi namaz i radi loša djela a sa njim se druži neko za koga čiju vjeru postoji strah da će se pokvariti njemu će se objasniti njegovo stanje kako bi se pobojao druženja sa njim.

A ako se radi o novotaru koji poziva u vjerovanja suprotna Kur’anu i Sunnetu, ili slijedi put koji je suprotan Kur’anu i Sunnetu, i postoji strah da će time odvesti ljude u zabludu, njegov slučaj će se objasniti ljudima kako bi se pobojali njegove zablude i znali njegovo stanje.

Sve ovo mora da bude u vidu savjeta i tražeći Allahovo lice, a ne zbog nekog prohtjeva kojeg čovjek ima prema toj osobi, kao na primjer da među njima postoji dunjalučko neprijateljstvo, ili zavist, ili mržnja, ili spor oko vlasti, pa da priča o njegovim negativnostima prikazujući se kao da savjetuje a njegova unutrašnja želja da bude umanjivanje ugleda te osobe i uzimanje od njega, i ovo je od šejtanova djela, a djela se cijene prema namjerama, i svakom čovjeku pripada ono što je namjerio.[9]

Ne, već onaj ko savjetuje treba željeti da Allah popravi tu osobu, i da zaštiti muslimane njegove štete u vjeri i dunjaluku, i da ka tome traži najlakši put koji može.“[10]

I kaže šejhu-l-Islam:

„Što se tiče pokuđene rasprave od strane onoga koji zna istinu jeste da njegova namjera bude čista nepravda i neprijateljstvo prema onome sa kim se raspravlja, ili da mu želja bude čisto ispoljavanje svojeg znanja i izražavanja želeći time visinu na Zemlji.

Pa kada želi visinu na Zemlji ili nered, biće pokuđen.

Zatim, nekada može biti od griješnika kojima Allah pomaže vjeru, kao što je rekao Vjerovjesnik ﷺ : „Doista Allaha pomaže ovu vjeru i sa čovjekom griješnikom.“[11]

Pa kao što se nekada griješnik bori protiv nevjernika, pa se njegovim džihadom okoriste i muslimani, tako se nekada griješnik raspravlja, pa se muslimani nekada okoriste njegovom raspravom, ali ovo šteti njemu samom zbog njegove loše namjere, da ga to čak može uvesti u razne vrste laži, novotarija, nepravdi, pa ga dovesti i do drugih stvari.“[12]

Posao pitaoca

Posao pitaoca što se tiče NIJJETA je isti kao posao učenog.

Što se tiče spoznaje propisa, Allah konkretno od njega hoće da pita učene, i kada pita onoga ko je učen u šerijatskom pravu, s njega je spala obaveza i ima nagradu bez obzira da li taj učeni pogodio ili pogriješio Allahov propis u stvarnosti, jer nemoguće je da on, sam po sebi, dođe do tog propisa, i da kategorički preseče da je taj i taj učeni u pravu a drugi u krivu. Dakle, nestručnjak mora da slijedi a ne da on derivira ili tumači. I nije tačno da se ne smije slijepo slijediti, naprotiv, za nestručno lice je slijepo slijeđenje obaveza. Apsolutna većina ashaba su bili u ovoj kategoriji, a to je da pitaju učene ashabe i rade po njihovoj fetvi. Islam fokus baca na metod a ne na rezultat, pa je učen čovjek koji je stručan da idžtihadi u fiqhu nagrađen čak i ako pogriješi u rezultatu, dokle god je išao ispravnim metodom, a to su legitimna usulsko-fikhska pravila obrazložena detaljno u djelima učenjaka mezheba, dok neuk je grešan čak i ako pogodi, jer je išao pogrešnim metodom i spada u one koji govore o Allahu bez znanja. Ali njegovo slijepo slijeđenje se vraća na slijeđe uleme u onome u čemu su se složili uz njegovo slijeđenje nekog od njih u onome u čemu su se razišli, bez ličnog pravljenja kompilacije više mišljenja, pri čemu bi od jednih uzeo dio jednog propisa, od drugih drugi dio tog propisa, od trećih treći dio tog propisa dio itd., jer to vodi totalnoj anarhiji. Ukoliko želi da dublje istraži da mu se srce smiri nema smetnje pod uslovom iskrenog traženja Allahovog zadovoljstva, a ne da bi našao nešto što je lakše ili teže[13] s tim da u nekim pitanjima će postignuti spoznaju ispravnosti nekog stava, poput četvrte vrste mes'ela koje smo naveli, dok u nekim pitanjima će se samo još više zbuniti, poput pete i šeste vrste mes'ela. Naravno to se tiče pitanja oko kojih NE postoji konsenzus i u kojima nema direktan šerijatski tekst, dakle u to ne ulaze prve tri vrste mes'ela koje smo na početku spomenuli.

Klasični učenjaci su sa razlogom obavezivali običnog čovjeka da slijedi jedan od 4 mezheba, jer ako im se dozvoli da preferiraju mišljenja otvoriće im se vrata zbunjenosti, ali i anarhije, dok ako se ograniče na mezheb – a svaki mezheb svakako ima više rivajeta unutar sebe – i uzimaju njegove i lahke i teške propise, dosta se suzi prostor manipulacije, ali se i izbjegnu dileme poput: kako ću ja da odlučim gdje je dokaz jasan ili nije, kada nemam dovoljan uvid u govor sve hadise i govore selefa i usulsko-fikhska pravila itd? Uz još mnogo drugih dilema, ali ovo nije mjesto njihovog obrazlaganja. Ako kažemo da temezhub nije obavezan već samo dozvoljen, onda će se truditi – sa navedenim naglašenim nijjetom – doći do jačeg mišljenja, gledajući isključivo šerijatske razloge a ne šerijatu strane razloge, o čemu ćemo uskoro detaljnije govoriti. U tom slučaju, od indikacija koje mu mogu pomoći pri odabiru jačeg mišljenja od 4. vrste mes'ela pa nadalje, jesu i sljedeće:

1. Ako se oko nekog mišljenja slože imami četiri mezheba i njihovi učenici, vjerovatnoća da je to mišljenje ispravno veća je od vjerovatnoće da je drugo mišljenje ispravno. Zašto? Zato što to nisu ljudi koji kopiraju tuđe stavove, ili koji su pod ovim ili onim uticajem, već mudžtehidi koji su nezavisno jedni od drugih, različitim metodologijama, objektivnim istraživanjem, došli do istog zaključka, do istog propisa, i šansa greške je tu daleko manja, dok je šansa greške onoga ko im se suprotstavlja daleko veća. Dok, u sljedećim primjerima, šansa greške u praksi polako dolazi do nule, upravo iz navedenog razloga, što znači za običnog muslimana da mu je obavezno raditi po tome jer mu je obavezno raditi po galebetuz-zann – onome što kod njega preovladava, a ovo su objektivni razlozi tog preovladavanja, dok mudžtehid mutlak ima više širine, ali su velike šanse da će se poklopiti sa njima.
2. Ako se oko nekog mišljenja slože imami četiri mezheba i njihovi učenici, zajedno sa imamima mudžtehidima čiji su mezhebi izumrli Ishaka ibn Rahevejha (ili Rahujea), Sufjana es-Seurija i drugih fekiha Kufe, el-Euzaija, Ebu Seura, Ebu Ubejda, sedima feqiha Medine, Ata’a ibn Ebi Rebaha, Tavusa i drugih fekiha Mekke, Ša’bija, Hesana el-Basrija i drugih fekiha Basre, zatim fekiha Jemena i drugih krajeva hilafeta u prvim generacijama, onda je JOŠ veća šansa da je to hakk, i bez sumnje da je preče za svakog običnog muslimana koji nije mudžtehid da slijedi taj stav od stavi bilo kojeg savremenog učenjaka, a kamoli doktora šerijata ili pak daije.[14]
3. A ako se oko nekog mišljenja slože svi navedeni, pa se još prenese da je to stav i mnogih ashaba, poput Sa’da ibn Ebi Vekkasa, Selmana el-Farisija, Ibn Omera i drugih ashaba, i Ibn Tejmijje kaže da im se ne zna neko sa suprotnim mišljenjem od ashaba, a Ibn AbdulBerr i Ibnu Kudame prenesu konsenzus selefa, i po tome rade generacija uleme preko 1000 godina, onda je bez sumnje šansa da je nego drugo mišljenje s kojim se kasnije vremenom javio neki zahirija ili drugi pojedinac, tu i tamo a zatim iščezao, nikakva. Ili se prenese od nekog tabi'ina slabim senedom, i odbace ga svi imami selefa kao legitimno mišljenje. Tada je običnom insanu koji nije mudžtehid obaveza da radi po tom mišljenju i odbaci suprotno mišljenje ma od kojeg šejha ili daije da mu dođe. A ni mudžtehid nije u boljoj poziciji, kad bismo pretpostavili da postoji, makar djelimični. I govor tog nekog šejha ili daije ili doktora šerijata da za takvo mišljenje nema dokaz, ili da je slab dokaz nije običnom insanu nimalo preči od govora svih navedenih imama ummeta da IMA dokaz.
4. Kada to odradi i ide sigurnom stazom, on je uradio ono što Allah traži od njega i nema šta da se brine. Što se tiče mes'ela oko kojih su se razišli klasični islamski pravnici, običnom insanu je minimalno dovoljno da pita bilo kog fikhskog stručnjaka za propis i da radi po tome, pod uslovom da taj nije došao sa nekim mišljenjima ili metodologijom stranim klasičnom fikhu, kako je sada moderno,[15] i da nije od onih kojima je pravilo u terdžihu – biranje lakšeg mišljenja, makar imali vjerodostojni dokazi, ili što je poznato kao fiqhul-hijel.[16] Da, pravilo lakšeg je legitimno kada su dokazi svih strana izjednačeni, a ne apriori. I ovdje mu je temezhub[17] spas od raznih dilema poput: „Kako da ja znam da li je on izašao ili nije izašao iz okvira klasičnog legitimnog fikha?“, osim da ga pita za stav konkretnog mezheba i da on to vjerodostojno perenese,[18] ili da zna da se taj učeni inače pridržava fikha prvih generacija ili klasičnog akaida i fikha uopšte, mada je teško običnog čovjeka obavezivati time.[19] Otvaranje komparativnog fikha širim masama, koje se dešava zadnjih 50 godina, rezultiralo je mnogim negativnim nuspojavama, ali to je zasebna tema.

Nekoliko bitnih napomena oko nijjeta pri traženju propisa:

1. Mora da se traži ono što Allah voli, bez obzira da li to bilo lakše ili teže. Kao što kaže Ibnul-Qajjim, Iblisu je svejedno u koju zamku čovjeka ubacio, bilo u zamku popuštanja ili u zamku pretjerivanja.[20] Iblis gleda čemu nečija duša više teži i gura ga ka tome dok ne pređe granicu, bilo u popuštanje ili pretjerivanje.
2. Ne smije to traženje biti pod uticajem ideologija ili drugih faktora stranim ispravnim šerijatskim putevima (usulsko-fikhskim pravilima). Tako imamo moderniste, a to je onaj ko derivira nove propise[21] ili terdžihi među već postojećim mišljenjima[22] pod manjim ili većim uticajem modernih ideologija i njihovih ogranaka[23] ili kulturoloških pojava. I njegov udio u modernizmu je srazmjeran njegovoj potpalosti pod uticaj nečeg od navedenog, što znači da ih ima raznih nijansi i stepeni. Kada kažemo ‘modernih ideologija’ mislimo na ideologije uglavnom nastale ili konačno uobličene od vremena ‘prosvjetiteljstva’ pa naovamo, poput sekularizma i njegovih ogranaka poput humanizma, feminizma, sajentizma, demokratije, socijalizma, postmodernizma (relativizacije svih principa i postulata) i drugih izama koji su ustvari alternativa vjeri. Protinje se kroz sve: medije, škole, lektire, romane, nauku, filmove, bukvalno sve. To je dio moderne civilizacije. Kada kažemo ’ili kulturoloških pojava’, tu spadaju lokalne, regionalne ili međunarodne kulturološke pojave koje mogu ali i ne moraju biti ogranak neke posebne filozofije/ideologije, poput savremene sklonosti društava ka hedonizmu, zabavi, opuštanju, traženju prava uz zapostavljanje obaveza, u šta spada i sklonost ka skidanju „okova“ sa sebe koji čovjeka ograničavaju da upražnjava bilo šta što nefsu godi, kako u međuljudskim odnosima (pogotovo muško-ženskim) tako i u odnosu čovjeka prema bilo čemu drugom. Mada, ovo prvo je uže vezano za riječ modernizam, jer ovo drugo je oduvijek postojalo, samo što je u novijem dobu došlo više do izražaja. Tako dvojica mogu odabrati recimo neobaveznost nikaba, ili neobaveznost spremanja ručka (ili služenja uopšte) od strane supruge, pa jedan dođe do toga na osnovu objektivnih razloga na kojima je zasnovao svoj idžtihad, apsolutno se neosvrćući na uticaj bilo kakvih modernih ideologija i pravaca (možda čak i neznajući za njih), a drugi preferira to mišljenje zbog nesvjesnog uticaja neke od ideologija ili kulturoloških pojava, pa odabir ovog prvog bude šerijatski legitiman i opravdan, dok se to ne može reći za ovog drugog. Ovo je veoma delikatna oblast, jer zamke nefsa su uglavnom skrivene i potreban je stalni samoobračun, a pogotovo je teško otkriti svoj pravi nijjet ako čovjek živi okružen tim uticajima sa svih strana, za razliku od nekog ko je daleko od njih ili pak ne zna za njih.[24]
3. Osim nesvjesnog uticaja modernih ideologija i njihovih ogranaka na čovjekovu svijest i nijjet pri deriviranju ili odabiru stavova, imamo i uticaj
4. Jedna od jakih indikacija neispravnog nijjeta je i recimo uzimanje nekog iznimnog lakšeg mišljenja od učenjaka pored hiljada drugih učenjaka i svih mezheba, i to kojeg inače ne slijedi, ni u usulima ni u furu'ima, već samo to mišljenje od njega uzme. To spada u slijeđenje olakšica pravnika, i vodi otpadništvu od vjere u svojim najekstremnijim vidovima. Recimo uzmeš od nekih dozvoljenost muzike, od drugih dozvoljenost alkoholnog piva – kojih je daleko više od ovih prvih, od trećih dozvolu nekih vrsta kamate, od četvrtih dozvolu analnog odnosa, od petih mut'a brak, od šestih dozvolu skoro svih vrsta mesa (tigrova, lavova, krokodila, zmija), od sedmih dozvolu ubijanja svih vrsta muških civila u ratu (starih, oronulih, sakatih itd.), ili da čovjek može ženiti 9 žena odjedanput[25] i mnoga druga iznimna mišljenja. Na kraju ti ne ostane ništa od vjere, a sve pod parolom: „Ja slijedim ulemu.“ Ovo je dodatno problematično u vremenu kada postoji jasan pritisak za prihvatanje nekog od tih stavova, poput muzike danas,[26] ili raznih stavova vezanih za muško-ženske odnose, poput gledanja, osamljivanja, rukovanja, itd. Kao što reče imam Ahmed prenoseći od Jahje ibn Kattana:

لو أن رجلاً أخذ بقول أهل المدينة في السماع -يعني الغناء وإتيان النساء في أدبارهن-، وبقول أهل مكة في المتعة والصرف، وبقول أهل الكوفة في المسكر، فاسقا.

„Kada bi čovjek uzeo stav Medinjana o slušanju muzike, stav Mekkelija od mut'a braku i kamati i stav Kufljana o dozvoljenost opojnih pića bio bi fasiq.“

A u izjavi Ma'mera ibn Rašida stoji: „Kada bi čovjek uzeo stav Medinjana o slušanju muzike i analnom odnosu, stav Mekkelija od mut'a braku i kamati i stav Kufljana o dozvoljenost opojnih pića bio bi najgore Allahovo stvorenje.“, kao što bilježi el-Hallal u „El-Emru bil-ma'ruf“, i Abdurrezzak u „el-Musannefu“.

Kaže Sulejman et-Tejmi (umro 143. po hidžri): „Kada bi uzeo olakšicu od svakog učenjaka kod tebe bi se sakupilo svo zlo”, kaže Ibn Abdulberr komentarišući njegove riječi: “Na ovome je idžma'a učenjaka, nije poznato razilaženje oko toga.” Džami'u bejanil-‘ilmi we fadlihi, Ibn Abdulberr (2/927).

Kaže Evza'i (umro 157. po hidžri): „Ko uzme slabe stavove učenjaka, u kojima su se izdvojili od ostalih, izaći će iz vjere.” Sijeru ealamin-nubela, Ez-Zehebi (7/125) i Iršadul-fuhuli, Ševkani, str. 453.

Ovakvih izjava od učenjaka prvih generacija ima ogroman broj.

1. Fikhsko-usulski nestručan čovjek ne smije praviti kompilacije mišljenja na način da rasklopi jednu mes'elu i uzme jedan stav u jednom dijelu mes'ele, drugi stav u drugom dijelu i tako sastavi novi stav kojeg niko od klasčnih učenjaka nije rekao. Primjer toga je da uzme od hanefija neuslovljavanje staratelja žene za brak, uzme od malikija neuslovljavanje prisustvovanja svjedoka prilikom sklapanja braka, uzme od šafija/hanefija/hanbelija neuslovljavanje oglašavanja braka, i uzme neku djevojku, kaže joj „ženim te“, ona prećuti i time on proglasi sebe njenim mužem i upadne u nešto što je blud po konsenzusu. Stavovi mudžtehida, a pogotovo mezheba, uglavnom dolaze u kompaktnim cjelinama i izgrađeni na definisanim usulsko-fikhskim pravilima, i to rasklapanje njihovih mišljenja na dijelove i spajanje novog mišeljenja su veoma delikatne operacije koje eventualno mogu vršiti samo fikhski visokokvalifikovani stručnjaci, poput operacija na otvorenom mozgu, jer tu mala greška znači katastrofu.
2. Ako su se učenjaci razišli na 2 mišljenja, nije dozvoljeno doći sa trećim, i tako dalje.[27] To bi značilo da je u prošlim vremenima istina mimoišla svu ulemu i otkrio je neki potonji. Kako spojiti ovo sa zadnjom rečenicom u prethodnoj tački? Tako što usulsko-fikhski visokokvalifikovani stručnjak sa dubokim poznavanjem Kur'ana, Sunneta i govora selefa može rasklopiti i sklopiti neko mišljenje bez da upadne u ovu tačku, ali za detaljnije objašnjenje toga nisu ova sažeta pisanja.
3. Čuvati se uticaja ličnog ili društvenog ukusa, običaja, norme, u šta spadaju i razne konvencije za ljudska ili neka druga prava, kao i raznih sekularni zakoni. Sve to je apsolutno nebitno za dolazak do propisa u osnovi, iako nekada može uticati na izdavanje fetve za primjenu nekog propisa u nekom mjestu (kada se vagaju koristi i štete)[28]. Tako u nekom mjestu može biti ukus da se ima manje djece, ili jedna žena, ili da se ne žene s nekim ni do desetog koljena, itd., ili može biti običaj koji je novotarija (čega ima puno), ili može biti neka društvena norma u vidu zakona ili konvencije[29] ili nepisanog pravila itd.

Zašto je ovo bitno?

Da bismo odgovorili na prigovore s početka teksta:

„Šta? Pa što sam ja džabe svo vrijeme radio kako mi je on rek'o, žrtvovao se, izgubio to i to…“,

Pa kažemo:

Nisi džabe radio, naprotiv, ti si radio upravo ono što je Allah tražio od tebe da radiš, jer je tvoj posao bio da pitaš učenog i radiš po tome.

Ukoliko je kasnije kod tebe prevagnulo neko drugo mišljenje, bilo to zbog promjene mišljenja samog tog učenog kojeg si s početka pitao, ili zbog toga što si čuo nekog drugog učenog pa je u tvom srcu prevagnulo drugo mišljenje – od tog trenutka Allah od tebe traži da radiš po tome drugom, i imaš isti sevap kao za rad po onom prvom, bez obzira koje mišljenje, u stvarnosti, bilo Allahov propis, jer ti nisi kompetentan da pogodiš stvarno Allahov propis.

Znači nisi ništa džabe radio, nego isto ko što imaš sevap za rad po novom mišljenju, imaš taj sevap i za rad po prvom mišljenju, jer si ispunio ono što je Allahov propis za tebe.

„Sve te godine bile uzalud, i živjesmo u zabludi?!“

Kada si spoznao šta je Allahov propis ZA TEBE kao nekog kome nije struka šerijatsko pravo, znaš da ništa nije bilo uzalud, već svo vrijeme radiš upravo ono što Allah traži od tebe, što je Allahov propis za tebe.

„Aha! I ovaj zglajzo!“, „Popustio.“, „Omudreo…“

Osnova je da nije ništa od ovoga, i da učen čovjek slijedi ono što kod njega prevagne, i time on svo vrijeme primjenjuje ono što je Allahov propis ZA njega, a tu se učeni međusobno razlikuju, svako je svijet za sebe.

Naravno, ukoliko nije počeo da se suprotstavlja jasnim konsenzusima i osnovama menhedža Selefa u dokazivanju, pa je – nesvjesno – učinio međunarodne konvencije o ljudskim pravima, ili pritisak javnosti, ili pritisak vlasti, ili pritisak raširene kulture ili ideologije nekog podneblja – jednim od izvora šerijata ili jednim od razloga terdžiha među već postojećim fikhskim mišljenjima.

Kažem nesvjesno, jer to skoro niko ne radi svjesno, ali kada neko počne da negira jasne šerijatske kazne, ili el-vela’ vel-bera’ na osnovu vjere, ili naređivanje dobra i zabranjivanje zla, i druge stvari koje su u koliziji sa danas vladajućim konvencijama, ideologijama i kulturama – taj je ustvari te stvari učinio jednim od izvora šerijata, iako toga nije svjestan, a kada počne birati neka već postojeća mišljenja pod svjesnim ili nesvjesnim uticajem nečeg od navedenog također je u velikoj opasnosti, pa nekada može biti modernista zbog nečeg od navedenog, a nekada jednostavno sljedbenik prohtjeva nevezano za modernizam kao kada bira stavove zbog pritiska emocija, okoline, vlasti, itd.

A sve ovo je itekako rašireno, u svijetu uopšte, a kod nas posebno.

Tako smo mogli čuti čak i veoma poznate daije sa engleskog govornog područja kako negiraju kaznu za otpadništvo i tome slične propise – premda se time suprotstavljaju jasnom i kategoričkom konsenzusu – upravo pod pritiskom navedenih stvari, a često toga nisu ni svjesni.

Također smo vidjeli kako neki bivši „ljuti selefije (ili čak alkaidovci)“ a danas miroljubivi hodže – negoduju kada se radujemo smrti Allahovih neprijatelja poput Stivena Hokinga i njemu sličnih džehenemlija, ili pak smrti teških novotara koji su krivili Allahovu vjeru, premda je takvo radovanje znak imana i bilo je česta praksa imama ovog ummeta iz prve tri generacije.

Neki od tih koji su zglajzali čak se nadaju Džennetu ateistima koji crknu na ateizmu, i nakon selefizma upali su u teške vidove džehmizma.

Cilj ovoga je navođenje primjera kako to izgleda kada se neko počne sprotstavljati osnovama menhedža Selefa u dokazivanju.

„Znači mi svo vrijeme radili haram?“

Nije, nego si radio ono što Allah traži od tebe u datom trenutku.

„Svo vrijeme nam ibadet bio batil?“

Nije nego ispravan.

„Kako se ne boji Allaha da nas tako dugo drži u zabludi?“

Upravo zato što se boji Allaha on i mijenja mišljenje, i to je osnova.

„Svo vrijeme nas je zavlačio!“

Ne mora da znači.

„Ko će da mi vrati dio života protraćen na batil mišljenju?“

Naprotiv, tad si radio upravo ono što je Allahov propis za tebe.

„Aha, pokaj'o se od popuštanja, sad je dobar.“

Ne mora da znači.

Da bi čovjek iskristalisao propisano od nepropisanog u svemu navedenom, spasivši se zamke uticaja i islamu stranih faktora u deriviranju i terdžihu propisa, preporučujem sljedeća djela, od kojih nije dovoljno prostudirati jedno ili dvoje:

فهم السلف الصالح للنصوص الشرعية ورد الشبهات حوله – عبدالله الدميجي

التسليم للنص الشرعي والمعارضات الفكرية المعاصرة – فهد العجلان

معركة النص – فهد العجلان

مناهج الاستدلال على مسائل العقيدة الإسلامية في العصر الحديث – د. أحمد قوشتي

موقف الاتجاه الحداثي من الإمام الشافعي (عرض ونقد) – د. أحمد قوشتي عبدالرحيم

المبالغة في التيسير الفقهي – د. خالد بن عبدالله المزيني

ظاهرة التأويل الحديثة في الفكر العربي المعاصر (دراسة نقدية إسلامية) – د. خالد بن عبدالعزيز السيف

التوجه المقاصدي وأثره في الفكر الإسلامي المعاصر – عارف بن مسفر المالكي

الخطاب المقاصدي في الفكر العربي المعاصر – د. فهد بن محمد الخويطر

تجديد الدين لدى الاتجاه العقلاني الإسلامي المعاصر – أحمد اللهيب

ينبوع الغواية – عبدالله العجيري

موقف اللبرالية في البلاد العربية من محكمات الدين – صالح الدميجي

موقف الاتجاه العقلاني الإسلامي المعاصر من النص الشرعي – سعد العتيبي

ظاهرة إهدار السياق في الخطاب الحداثي (دراسة تحليلية نقدية) – د. سعد بن مقبل الحريري

التوظيف العلماني لأسباب النزول – د. أحمد قوشتي

التحولات الفكرية – د. حسن بن محمد الأسمري

الانفتاح الفكري – د. عبدالرحيم بن صمايل السلمي

النظريات العلمية الحديثة مسيرتها الفكرية وأسلوب الفكر التغريبي في التعامل معها (دراسة نقدية) – د. حسن بن محمد الأسمري

التنوير الإسلامي في المشهد السعودي: أصوله الفكرية وموقفه من القضايا الشرعية – عبدالوهاب بن عبدالله آل غظيف

أضغاث أوهام (قراءة في فكر عبدالجواد ياسين حول نظرية الدين والتدين) تأليف: محمد حشمت إبراهيم

الحداثيون العرب والعدوان على السنة – د. سامي عامري

فضاءات الحرية د. سلطان العميري

حقيقة الليبرالية وموقف الإسلام منها – د. عبدالرحيم بن صمايل السلمي

المشروع اللبرالي – أحمد الصويان

الليبراليون الجدد – أحمد بن عبدالعزيز القايدي

مآلات الخطاب المدني – إبراهيم السكران

سلطة الثقافة الغالبة – إبراهيم السكران

التأويل الحداثي للتراث – إبراهيم السكران

الاستدلال الخاطئ بالقرآن والسنة على قضايا الحرية دراسة نقدية – إبراهيم الحفيل

مفاهيم الحرية وتطبيقاتها في الدين والنفس والمال – عبد العزيز الحميدي

الردة بين الحد والحرية – صالح العميري

آفاق الحرية – على حمزة العمري

الرحمة والحدود: أين الرحمة الإلهية في الحدود الشرعية؟ – ناصر عبد الكريم

الحجاب – سامي عامري

عقوبة المرتد في الشريعة الإسلامية وجواب معارضات المنكرين – محمد براء ياسين

مفاهيم الحرية وتطبيقاتها – د. عبدالعزيز الحميدي

الحريات السياسية المعاصرة في فقه الصحابة – فهد العجلان

النظرية السياسية الإسلامية

القراءات الحداثية للقرآن – يوسف الكلام

التوظيف العلماني لأسباب النزول – أحمد عبدالرحيم

سؤالات تحكيم الشريعة – فهد العجلان ومشاري الشثري

مفهوم المجتمع المدني – محمد مفتي

الحكم والتحاكم في خطاب الوحي – عبدالعزيز كامل

التشريع الوضعي (دراسة عقدية) – د. محمد بن حجر القرني

حقيقة الدولة المدنية – محمد الشريف

[1] Konsenzus na zabrani muzike prenose Zekerijja es-Sadži u djelu “Ihtilaful-‘ulema”, što je prije Ibn Hazma, zatim Ibn Džerir et-Taberi, Ebul-Kasim ed-Deule'i, Ibn Abdil-Berr, el-Begavi, Ebut-Tajjib et-Taberi, Ibn Kudame el-Makdisija, Ibnus-Salah, el-Izz ibn Abdisselam, Ibn Tejmijje, Ibn Muflih, el-Iraqi, el-Bezzazi i mnogi drugi. Vidjeti: er-Redd ‘alel-qardawi wel-Džedi’, 81.

[2] Premda mes’ela muzike nema iza sebe samo konsenzus prvih generacija, već i jasne vjerodostojne hadise i govore ashaba. Čak i Ibn Hazm koji je uzeo stav da je dozvoljena kaže: „وَوَاللَّهِ لَوْ أُسْنِدَ جَمِيعُهُ أَوْ وَاحِدٌ مِنْهُ فَأَكْثَرَ مِنْ طَرِيقِ الثِّقَاتِ إلَى رَسُولِ اللَّهِ – صلى الله عليه وسلم – لَمَا تَرَدَّدْنَا فِي الأَخْذِ بِهِ Tako mi Allaha kada bi bile ove predaje spojene, bilo sve *ili samo jedna,* ne bih se dvoumio da radim po njima.“ A muhaddisi prije i poslije njega su pojasnili da je spojen lanac – mada to nije jedini dokaz – i da je nesumnjivo sahih. Zatim, Ibn Hazm nije bio na visokom stepenu u hadiskoj nauci jer mnoge knjige nisu došle do njega, čak je govorio za imama Tirmiziju i njegovu zbirku da su nepoznati – jer cijela zbirka nije bila stigla do njega u Endelusu. Ali poenta u navođenju njegovih riječi je da čak ni oni koji se pozivaju na njega nemaju osnovu u dozvoli muzike, jer on sam kaže da kada bi *ovaj* hadis bio spojen, sahih, bez problema bi rekao da je haram, a nesumnjivo znamo da je sahih jer je taj isti hadis došao spojenim lancima, a i kod samog Buharije je spojen, ali Ibn Hazm nije znao da je Buharija prenosio direktno od Hišama ibn Ammara, štaviše, da je Hišam jedan od Buharijin šejhova. Da je spojenost lanca došla do Ibn Hazma on bi bez problema rekao da je muzika haram. Zašto ovo kažemo? Kao odgovor na eventualni prigovor nekog ko bi pokušao odgovoriti na ovaj hadis putem njegovog tumačenja. U tom slučaju kažemo da se nema pravo pozivati na Ibn Hazma, jer on jasno kaže da bi oharamio muziku da je ovaj lanac došao do njega spojen, što znači da i on smatra da hadis kojeg smatra da je prekinutog lanca *direktno ukazuje na zabranu muzike,* ali jedini problem mu je ’nespojenost’ između Buharije i Hišama, a ne neukazivanje hadisa na konkretnu mes’elu. U tom slučaju bi taj neko morao tražiti svoje uporište u mišljenju nekog drugog mimo Ibn Hazma, ali bi taj neko bio vremenski još dalje od nekoliko konsenzusa i velikog broja učenjaka koji su utvrdili zabranu. Tu se vraćamo na opasnu temu ’traženje olakšica fuqaha’, o čemu će biti riječi.

[3] Poput Kadi Ijada, el-Bezzazija, Ibn Junusa el-Kafija i mnogih hanefija. Čak Ibn Muflih u „el-Furu’“ prenosi od Kadi Ijada da prenosi idžma’ na kufru onoga ko ohalali muziku.

[4] Muslim, Ebu Davud i Tirmizi; a obraća se ashabima

[5] Vidjeti: Minhadžus-sunneh, 5/133

[6] Pogledaj: Minhadžul-Sunneh, 5/239

[7] Vidjeti: Minhadžu-s-sunneh, 3/59-60

[8] Vidjeti: Minhadžu-s-sunneh, 5/132-133

[9] Bilježe hadis Buhari i Muslim.

[10] Vidjeti: Medžmu’u-l-fetawa, 28/221

[11] Muttefequn ’alejhi

[12] Vidjeti: Ibn Tejmijje, Der’u-t-te’arudi-l-’aqli we-n-naqli, 7/168-169

[13] Jer nečija duša teži lakšim a nečija težim mišljenjima, i oboje kvari nijjet.

[14] Kao što sada imamo neke fetve nekih selefijskih učenih da žena koja ne posti zbog trudnoće ili dojenja ne mora da napašta.

[15] Kao što rade modernisti, poput nekih veoma poznatih učenjaka 20. vijeka koji za kamenovanje kaže, odbacujući ga: „To je jevrejski šerijat!“, a ni sam nije svjestan koliko je pod uticajem filozofije humanizma.

[16] Tj. fikh varki, tako je nazvan jer takav liči na čovjeka koji želi prevariti Allaha, a ustvari vara sebe.

[17] Ograničavanje na jedan mezheb u svemu.

[18] Bez da prethodno zna da baš taj mezheb zastupa ono što mu odgovara nefsu.

[19] Zbog čega je, opet, temezhub mnogo lakši i precizniji put.

[20] قال ابن القيم في إغاثة اللهفان من مصايد الشيطان: ” كما قال بعض السلف: ما أمر الله سبحانه بأمر إلا وللشّيطان فيه نزعتان: إما إلى تفريط، وتقصير، وإما إلى مجاوزة، وغلو، ولا يبالي بأيهما ظفر”.

[21] Dakle odstupa od spekulativnih ili kategoričkih konsenzusa.

[22] Makar bila legitimna.

[23] U ogranke možemo svrstati i razne naučne teorije zadnjih 200 godina, zbog kojih su mnogi, čak i učeni, odbacivali ili prihvatali razne stavove u akaidu i fikhu, što je ustvari ogranak naturalizma. A čovjeku se nekada podvuče ogranak neke ideologije koju on odbacuje, ali nije svjestan da na njega utiče njen ogranak.

[24] Poput mnogih starijih šejhova koji su odrasli daleko od svih tih ideologija i koji, kada biraju neki od stavova, gledaju isključivo kroz šerijatske tekstove, usulska i fikhska pravila i intencije, i tome slično.

[25] Kao što kažu neki učenjaci na osnovu ajeta iz sure en-Nisa’: „Ženite po dvije i tri i četiri.“, rekavši: Dvije plus tri plus četiri jednako devet…

[26] Premda su oni koji ohalaljuju muziku u većoj zamci od onih koji ohalaljuju alkoholno pivo, jedenje raznih vrsta haram mesa, muta brak, analnog odnosa, ubijanja svih vrsta muških civila bez razloga u ratu, itd., i ako budu dosljedni u svojoj metodi moraju prihvatiti i ove druge stvari koje je dozvolio ne tamo neki iznimni učenjak van svih mezheba nakon prvih generacija, već su to često zvanični stavovi jednog od legitimnih mezheba, ili su bili stavovi određenih velikih mudžtehida prvih generacija, ashaba i tabi'ina.

[27] Ako su se razišli na 3, nije dozvoljeno doći sa četvrtim…

[28] Poput propisa davanja poreza, koji su po islamu većinom obično uzurpiranje imetka, ili poput propisa davanja kamate onome ko nije mogao na vrijeme platiti struju, ili poput propisa ženidbe bližih rođaka ili maloljetnih osoba i drugih stvari u kojima se Allahovom propisu suprotstavlja zakone ove ili one zemlje, ali što se uzima u obzir pri davanju konkretne fetve za taj prostor, vagajući koristi i štete na šerijatski način. Tako, na primjer, daje se fetva da čovjek plati dug za struju sa kamatom – ako ne može naći zakonski način da to izbjegne – zato što je tu šteta nedavanja daleko veća od štete davanja, jer otimačina biva daleko veća. Isto tako se mogu zabraniti – privremeno – neke stvari zbog veće štete koju prouzrokuju, poput braka sa nevjernicom u nevjerničkoj državi, ili poput braka sa bližom rodbinom, ili poput mnogih drugih stvari čija šteta činjenja može biti mnogo veća od štete nečinjenja. Uz napomenu da čovjek mora biti svjestan osnovnog propisa (koji važi za normalne uslove) i vjerovati u njega i voljeti ga kao i svaki Allahov propis, i ne upasti u šejtanovu zamku da mrzi propis kao takav misleći da je on zauvijek ukinut i dotrajao, ili se pak ismijava sa onim ko u njega vjeruje, nebivajući svjestan stvarnog razloga njegovog privremenog prolongiranja za to mjesto ili vrijeme. Kada kažemo „voliti“ mislimo na sam propis Allahovog dozvoljavanja ili zabranjivanja nečega, a ne da se mora voliti to što je dozvoljeno, jer ima bezbroj stvari koje su dozvoljene u smislu da nisu haram ali prema kojima čovjek može imati ličnu averziju, bilo da je u pitanju hrana, odjeća, ugovor (poslovni, bračni) ili nešto drugo. Tako imamo primjer dozvole jedenja bodljorepog guštera (الضب – Uromastyx) za kojeg je Poslanik, s.a.w.s., rekao da je halal ali: „Mojoj duši je gadno.“ Muttefequn ‘alejh.

[29] Poput ženevske konvencije pod čijim uticajem mnogi negiraju mnoge propise islamskog ratnog ili kaznenog prava.