Hvala Allahu i neka su blagoslov i mir na Poslanika, Muhammeda, a zatim:

Prvo: Čuli smo za mnoge nedaće koje pogađaju muslimane u nemuslimanskim državama gdje bivaju vrijeđani, izbacivani sa posla zbog djela koja nisu uradili. Takvo ophođenje od strane nevjernika nije imalo čudno jer su oni poznati po svojoj nepravdni, a sebe nazivaju pobornicima pravde i slobode.

Kakav je to grijeh žene koja poulici hoda pokrivena? Kakav je to grijeh počinio čovjek koji ide u džamiju, kako bi obavio namaz, a ne radi toga da sije nered po Zemlji? Kakav su to grijeh počinili radnik koji odlazi na svoje radno mjesto, učenik koji ide na fakultet ili učenica koja ide u školu, a ne s ciljem rušenja i uništavanja?

Kada bi zapadni čovjek bio pravedan, stao bi u odbranu onih koji se napadaju i uznemiravaju, no međutim, onaj ko se ne boji Allaha može da uradi svašta i od takvog se može svašta očekivati.

Najmanje što muslimani trpe jesu psovke i vrijeđanja. Allah Uzvišeni veli: Vi ćete sigurno biti iskušavani u imecima vašim, i životima vašim, i slušaćete doista mnoge uvrede od onih kojima je data Knjiga prije vas, a i od mnogobožaca. I ako budete izdržali i Allaha se bojali pa tako trebaju postupiti oni koji su jakom voljom obdareni.(Alu Imran, 186.)

Drugo: Obaveza je muslimana da zauzmu jasan stav po pitanju onoga što islam propagira kada je riječ o odnosu spram nanošenja štete, ubistava. Svima koji nisu muslimani jasno poručujemo: Islam zabranjuje nanošenje štete nevinim ljudima, njihovom tijelu, imetku i časti. Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, veli: „Šteta se ne smije nanositi ni sebi, a ni drugome.“

Dakle, nije dozvoljeno ubiti muslimana koji je u savezu ili ima ugovor sa nekim od muslimana, i ne samo da ga nije dozvoljeno ubiti nego je dobročinstvo prema njemu dio naše vjere, pogotovo ako se želi pridobiti za islam.

Uzvišeni veli: Allah vam ne zabranjuje da činite dobro i da budete pravedni prema onima koji ne ratuju protiv vas zbog vjere i koji vas iz zavičaja vašeg ne izgone -Allah, zaista, voli one koji su pravični. (El-Mumtehina, 8.)

Čak ni u ratu nije dozvoljeno ciljano ubijati djecu i žene nemuslimana, sve dok oni na nas ne podignu oružje ili dok ne budu od onih koji pomažu prolijevanje muslimanske krvi.

Prenosi se da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, vojsci muslimana koja je išla u boj, kazao: „Krenite u ime Allaha, s Njegovom pomoći i u vjeri Njegovog Poslanika. Ne ubijajte starce, djecu niti žene. Popravljajte i činite dobročinstvo jer Allah voli dobočinitelje.“1

Ovu predaju potvrđuje i izreka Ebu Bekra koju je uputio svome vojskovođi: „Ja te savjetujem sa deset stvari: ‘Nemoj da ubijaš žene, djecu, starce, nemoj da sječeš drvo koje plodove donosi…“2

Što se tiče nevjernika kojima muslimani mogu donositi štetu i protiv kojih se mogu boriti, to su oni nevjernici koji se bore protiv muslimana, izgone ih iz njihovih domova i pomažu druge prilikom toga, te stoje na putu širenja islama i od njega odvraćaju. O njima Uzvišeni veli: Ali vam zabranjuje da prijateljujete sa onima koji ratuju protiv vas zbog vjere i koji vas iz zavičaja vašeg izgone i koji pomažu da budete prognani. Oni koji s njima prijateljuju sami sabi čine nepravdu.(El-Mumtehina, 9.)

Protiv takvih se muslimani trebaju boriti ako su u mogućnosti i u slučaju da od takve borbe muslimani imaju korist. Ono što se može ostvariti na lijep i blag način, neispravno je da se ka ostvarenju toga ide putem žestine i sile.

Korištenje sile biva samo u nužnim situacija kada nema drugog izlaza i upotreba sile je zadnji lijek kojeg muslimani trebaju uzeti. Sila ne treba da bude početna tačka sa koje muslimani kreću u svome ophođenju sa nevjernicima.. Za upotrebu sile treba postojati opravdan razlog poput toga da nevjernici ubijaju muslimane, pomažu protiv muslimana, odvraćaju od puta islama, i zabranjuju sprovođenje Allahove riječi na Zemlji.

Zatim, podsjećamo sve nevjernike na stravične događaje koji su se odvijali i odvijaju se još uvijek širom zemaljskekugle, Bosni, Kosovu, Čečeniji, Palestini, Kašmiru, a u kojima učestvuju ili ih pomažu mnogi jevreji i kršćani i dr.

Pitamo ih: Da li je muslimanska krv jeftinija od krvi drugih i je li to za muslimanima nema ko plakati, a za nemuslimanima ima?

Zatim, kada su kršćani pobili veliki broj muslimana u Bosni i na Kosovu, oko dvije stotinehiljadanjih, dodajući tome veliki broj ranjenih, silovanih i druge štete koje su im nanijete, da li su muslimani na zapadu pokretali kampanje i borili se protiv kršćana u tim zemljama, ubijali ih, rušili njihove bogomolje? Na šta sve ovo ukazuje?

Sva ova pojašnjenja od strane muslimana, upućena nemuslimanima su važna iz razloga što predstavljaju jasan argument protiv nevjernika i to je ono što Uzvišeni Allah želi, zatim iz razloga što postoji mogućnost da ih razumni i pravedni nevjernici prihvate, te iz razloga što musliman ne smije da ostane optužen za nešto, a da to ne pojasni, jer ukoliko se ne ogradi od toga, slika muslimana ostaje iskrivljena što uzrokuje još veću nepravdu.

Treće:Dozvoljeno je muslimanu da klanja kod kuće i da ne ide u džamiju u slučaju kada mu prijeti opasnost i kada nije siguran. Ne treba ostavljati namaz u džematu i džumu samo zbog preptostavki da se nešto loše može desiti, nego u tom slučaju treba dobro provjeriti i uvjeriti se da je to baš tako. Ukoliko se to uvrdi onda se može izostaviti namaz u džematu.

Po ovom pitanju prenosi se govor Ibn Kudame u kojem stoji: „Za ostavljanje džemata i džume opravdani su razlozi bolest i strah, i ovo je stav svih učenjaka. Prenosi se od Ibn Abbasa da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, kazao: ‘Ko čuje ezan, a ne odazove mu se, namaz mu neće biti primljen, osim ako bude imao opravdan razlog.’ Upitali su: ‘A koji je to opravdan razlog?’ Odgovorio je: ‘Strah i bolest.'“3

Bilal, radijallahu anhu, bi proučio ezan, a Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, bi mu se odazvao i pored toga što je bio bolestan i govorio bi: „Recite Ebu Bekru neka predvodi ljude u namazu.”4

Postoje tri vrste straha: strah za sebe, strah za imetak, i strah za porodicu.

Prva vrsta je kada se boji da ga vladar ne uhapsi, ili se boji neprijatelja, kradljivca, zvijeri, poplave, i sl.

Druga vrsta je kada se boji da mu vladar ili lopovi ne uzurpiraju i ukradu imetak ili se boji da mu kuća ne bude opljačkana, spaljena i sl. Sve je ovo opravdanje za nedolazak u džemat i džumu.

Treća vrsta straha je kada se boji da ne izgubi nekog iz obitelji i sl.Sve su ovo opravdanja za izostavljanje namaza u džematu i džume i ovo je stav Ataa, Hasana Basrija, Evzaija, Šafije i ne znamo da po ovom pitanju ima razilaženja.“

Šejh Ibn Baz je upitan o propisu kada čovjek izostavlja namaz u džematu jer se plaši za svoju ženu, pa je odgovorio: „Ako se tvoja supruga boji neke opasnosti i nije sigurna, onda je to opravdanje da možeš obavljati namaz u kući.“ Također veli: „Ako tvoja supruga nije sigurna i mjesto u kojem se nalazite nije sigurno, onda nije sporno da klanjaš kod kuće, jer je to šerijatskoopravdanje.“6

-Što se tiče žene muslimanke njoj je propisano da ostane u kući i da ne izlazi vani izlažući se time opasnosti koja vreba, a njena rodbina treba da joj pomaže u izvršavanju obaveza koje ima, kako ne bi bila prisiljena da izađe, jer se izvršavajući tuđe obaveze i potrebe stiče veliki sevap i nagrada.

Nije problematično da čovjek ostavi odjeću koju je navikao oblačiti7 i da obuče odjeću koja se većinom oblači u tim zemljama8, posebno ako se radi o vremenu kada muslimanima prijeti opasnost od uznemirivanja i protjerivanja.

Ibn Tejmijje veli: „Kada musliman boravi u državi koja ratuje protiv muslimana ili u državi koja ne ratuje, ali je nemuslimanska, onda mu nije obaveza da se razlikuje od njih po vanjštini, jer time se čuva štete koju mu mogu nanijeti. Čak mu je nekad pohvalno ili obavezno da što se tiče vanjštine bude kao oni, ako u tome postoji neka korist za vjeru, poput toga da se pozovu u vjeru ili se steknu određene informacije koje koriste muslimanima, ilise odagnava određena šteta od muslimana, i druge koristi koje muslimani mogu imati.“ (Iktidaus-sirati-l-mustekim, str. 176.)

Treba naglasiti da je obavezno da se govor Ibn Tejmijje razumije na ispravan način, jer on govori o posebnim stanjima ili stanjimanužde, a ne da se muslimani potpuno utope u praksu nevjernika, pijući alkohol, čineći blud, puštajući svoju djecu u crkve, gubeći time svoj islamski identitet. Ibn Tejmijje ovim govorom cilja da je muslimani dozvoljeno ostaviti odjeću koja je posebna za muslimane i da je dozvoljeno korisiti odjeću koja preovladava u nemuslimanskim zemljama, kako bi se time sačuvali zla koje im prijeti, posebno ako je ambijent u kojem žive napadački i protiv muslimana kao što je to spomenuto u pitanju.

Možda će ovi događaji biti uzrokom da muslimani koji žive u nemuslimanskim državama bez ikakve šerijatski opravdane prepreke razmisle o svome povratku u muslimanske zemlje.

Molimo Allaha da nas, a i ostale muslimane sačuva od svakog zla i nepravde, i da nas uputi na Pravi put.I neka su mir i blagoslov na Muhammeda, našeg Vjerovjesnika.

Muhammed Salih El-Munedždžid.

fusnote:
1Hadis bilježi Ebu Davud, br. 2614., a u lancu prenosilaca ovog hadisa se nalazi Halid b. Fezr o kojem Ibn Hadžer u Takribu veli da se njegovi hadisi prihvataju ako pored njega još neko prenosi isti hadis.

2El-Muvetta, br. 982., poglavlje o džihadu.

3Hadis bilježi Ebu Davud, 1/ 130., a ovu verziju je šejh Albani ocijenio slabom, dok je verziju koja stoji kod Ibn Madže, br. 793., ocijenio vjerodostojnom, a ta verzija glasi: „Ko čuje poziv, a ne odazove mu se nema mu namaza osim sa opravdanjem.“ Vidjeti: El-Irva, 2/337.

4Buhari, 633., i Muslim, br. 418.

5El-Mugni, 2/376.

6Medžmu'u fetava semahati-š-šejhi Ibn Baz, 12/42.

7Poput arapske ili pakistanske nošnje kod muškaraca. (op. rev.)

8Poput odijela, trenerke i tome slično. (op. rev.)

http://www.islamqa.info
Prijevod:Senad Muhić
Revizija:Ersan Grahovac
https://islamhouse.com/bs/fatwa/601959/

Hvala pripada Allahu (Bogu)!

Prvo:

Nije moguće da musliman dobije sumnje o verodostojnosti Kur’ana, jer je Uzvišeni Allah (Bog) zagarantovao da će On da sačuva Kur’an. Uzvišeni Allah kaže (u prevodu značenja):

Mi[1], uistinu, Kur’an objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti! (Kur’an, El-Hidžr, 9)

Kur’an je sačuvan u srcima drugova koji su ga zapamtili, na kori drveća, na tankom belom kamenju sve do vremena vladavine Ebu Bekra Es-Siddika, Allah bio zadovoljan njime. Tokom ratova protiv otpadnika od Islama mnogi Poslanikovi, alejhi selam, drugovi koji su zapamtili Kur’an su bili ubijeni, pa se Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, posavetovao sa starijim drugovima o ideji prikupljanja Kur’ana u jednu knjigu tako da bude sačuvan. Ovaj zadatak je bio poveren velikom hafizu (onaj koji zna Kur’an napamet) Zejdu ibn Sabitu i drugim pisarima objave. Buhari navodi u svome sahihu da je Zejd ibn Sabit, Allah bio zadovoljan njime, rekao:

“Ebu Bekr Es-Siddik je poslao po mene kada su ubijeni ljudi u bitci na Jemami. Otišao sam kod njega, a kod njega je sedeo Omer, Allah bio zadovoljan njim. Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njim, mi je rekao: ‘Omer mi je došao i rekao: ‘Veliki broj ubijenih su bili učači (hafizi) Kur’ana u bitci na Jemami, i bojim se da još veće pogibije hafiza mogu da se dese na drugim bojištima, zbog čega bi veliki deo Kur’ana mogao da ode. Stoga ti predlažem (Ebu Bekre) da izdaš naredbu da se Kur’an sakupi.’ Pa sam mu rekao: ‘Omere kako da uradiš nešto što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ Omer je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Omer se raspravljao sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio prsa ka tome i kada sam shvatio dobro u njegovoj ideji.’ Onda je Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, rekao meni: ‘Ti si mudar, mlad čovek i mi imamo mnogo poverenja u tebe. Ti si bio pisar objave Božijeg Poslanika, alejhi selam. Pa ti trebaš da potražiš Kur’an (tj. delove na kojim je već bio zapisan) i sakupiš ih (u jednu knjigu).’ Tako mi Allaha da su mi naredili da premestim planine, bilo bi mi lakše nego što su mi naredili da sakupim Kur’an. Rekao sam (Ebu Bekru): ‘Kako da uradiš ono što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ On je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Ebu Bekr je nastavio da se raspravlja sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio srce prema tome kao što je otvorio srca i Ebu Bekra i Omera. Tako da sam počeo da tražim Kur’an i sakupljam ga (sa onoga na čemu je bio zapisan) sa palminih stabljika, belih tankih kamenja i srca ljudi (tj. od onih koji su ga znali napamet), sve dok nisam našao zadnji odlomak poglavlja ‘Pokajanje’ kod Ebu Huzejme el-Ensarija, i nisam ga našao ni kod koga mimo njega, to je odlomak:

‘Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete na muke udariti.’ (Prevod značenja poglavlja Pokajanje, odlomak128)

… Sve do kraja poglavlja Pokajanje.

Ovi delovi su ostali kod Ebu Bekra sve do njegove smrti, onda kod Omera do njegove smrti, pa onda kod Hafse bint Omer, Allah bio zadovoljan njima.”

Drugo:

Što se tiče El-Hadždžadža, nije njegova ideja bila da ispiše mushaf (Kur’an), nego mu je to naredio jedan veoma pametan čovek. Sledi čitav događaj:

Rekao je Ez-Zerkani:

“Poznato je da Osmanov mushaf (knjiga u kojoj je napisan Kur’an) nije imao tačke na slovima (koje su služile kasnije da se razlikuju slična slova u arapskom jeziku). Bilo kako bilo, tačke nisu dodate u mushaf, po poznatom stavu, do doba vladara Abdulmelika ibn Mervana, kada je shvatio da se Islam proširio svuda i da se Arapi mešaju sa nearapima, što je imalo uticaj na arapski jezik, pa je postojala velika zabuna oko načina čitanja Kur’ana i bilo je teško ljudima da razlikuju slova. Zbog njegove pronicljivosti, znao je da treba da uradi nešto da bi rešio problem. Pa je naredio El-Hadždžadžu da se pobrine za ovu važnu stvar. Pokoran vladaru, El-Hadždžadž je odredio dvojicu da urade ovo, zvali su se Nasr ibn ‘Asim el-Lejsi i Jahja ibn Je’amer el-‘Adveni, obojica su bili kvalifikovani i sposobni da urade ono što se traži od njih, jer su bili učeni, pravedni, pobožni i eksperti u arapskom jeziku i poznavali su različita čitanja Kur’ana. Obojica su učila kod Ebu-l-Esveda ed-Du’lija. Da se Allah smiluje ovoj dvojici učenjaka, jer su uspeli u svom poslu i po prvi put stavili su tačke u mushaf. Dodali su tačke na sva slova koja su slično izgledala, ali nisu dodavali više od tri tačke na slovo.

To je postalo veoma rašireno kod ljudi i bilo je učinkovito u odstranjivanju zabune u vezi sa načinom čitanja Kur’ana.

Kaže se da je prva osoba koja je stavila te tačke u mushaf bio Ebu-l-Esved ed-Du’li, i da je Ibn Sirin imao mushaf u kome je tačke uneo Jahja ibn Je’amer. Ova mišljenja mogu da se pomire tako da se kaže da je Ebu-l-Esved bio prvi koji je uneo tačke u mushaf, ali je to uradio za vlastitu upotrebu, onda ga je Ibn Sirin sledio u tome, a da je Ebu-l-Malik bio prvi koji je zvanično i javno dodao tačke u mushaf koji je raširen među ljudima da bi odagnao sumnje u vezi sa čitanjem Kur’ana.”

(Menahil el-‘Irfan, 1/280-281)

Treće:

Što se tiče onoga što je pitano, citirajući iz El-Musahif od Ibn Ebi Davuda, sledi predaja i njen propis:

Prenosi se od ‘Abbada ibn Suhejba od ‘Avfa ibn Ebi Džemileha da je El-Hadždžadž ibn Jusuf izmenio jedanaest slova u mushafu.

Ova predaja izmišljena, jer se u njenom lancu prenosilaca nalazi ‘Abbad ibn Suhejb, čije se predaje odbacuju.

‘Ali ibn el-Medeni kaže: “Ovaj hadis (predaja) nije dobar. Buhari, En-Nesai i ostali su rekli: ‘On je metruk (odbačen). Ibn Hibban je rekao: ‘On je bio kaderija koji je pozivao u svoje novotarsko ubeđenje, i prenosio je stvari za koje bi početnik u tom polju znao da su izmišljene kada bi ih čuo.’ Ez-Zehebi kaže: ‘On je od onih koji su odbačeni.'”

(Pogledati: Mizan el-I’tidal od ez-Zehebija, 4/28)

Tekst predaje je takođe neispravan, jer nema smisla da se napravi izmena u Kura’nu i da se to raširi svetom. Čak i neki nemuslimani, kao što su Rafidije (šije) koji misle da je Kur’an nepotpun, odbacuju i kritikuju ovaj tekst.

El-Hui’, koji je Rafidija, je rekao:

“Ova izjava je kao halucinacija onog koji ima groznicu, ili kao bajke koje pričaju ludaci ili deca. El-Hadždžadž je bio jedan od namesnika Umejevića, i on je nesposoban da uradi bilo šta Kur’anu. On je čak nesposoban da promeni neke male stvari u Islamu, a kako onda da promeni ono što je temelj vere i osnova verozakona? Gde bi dobio tu snagu da dostavi te izmene islamskoj zemlji i izvan nje, u vremenu kada je Kur’an bio poznat kroz islamsku zemlju? Kako da nijedan istoričar nikada nije zabeležio ovaj katastrofalan događaj čak uz njegovu ozbiljnost i postojanje mnogih razloga da ga spomenu? Kako to da ga niko među muslimanima nije preneo? Kako da su muslimani zanemarili taj postupak čak i nakon vladavine El-Hadždžadža? Čak i ako pretpostavimo da je mogao da sakupi sve kopije mushafa i da mu nije nijedna izmakla čak i u dalekim predelima islamske zemlje, kako je mogao da ga izbriše iz srca muslimana i onih koji su ga zapamtili, a njihov broj tada, je poznat samo Allahu.”

(El-Bejan fi Tefsir el-Kur’an, 219)

Na osnovu ovoga, mi ne možemo da se oslanjamo na ovu predaju u bilo kakvim okolnostima. Činjenica, da nije dokazano da je iko do sada uspeo u svome pokušaju da izmeni čak i slovo iz Kur’ana, je dovoljna da dokaže da je ovo laž. Ako je istina ono što je navedeno, onda bi bilo moguće da se to i ponovi, pogotovo u vremenima kada su muslimani slabi i kada su njihovi neprijatelji spletkarili protiv njih. To su tako očigledni argumenti koji dokazuju da je ova tvrdnja lažna, i da naši neprijatelji nisu u mogućnosti da ospore dokaze Kur’ana ili njegovu jasnoću, pa su onda pribegli da ga napadaju.

A Allah zna najbolje!

Odgovor preuzet sa stranice islamqa, pod nadzorom šejha Saliha Munedžida

Izvor: http://islamqa.info/en/23487

islamhouse.com/sr

[1] U arapskom jeziku postoje dva tipa plurala (množine). Prvi plural je numerički, odnosi se na nešto čija je količina više od jedan. Drugi je plural poštovanja. Kada Uzvišeni Allah govori o Sebi u Kur’anu, koristi arapsku zamenicu „nahnu“, što znači Mi, kao plural poštovanja.