Hvala pripada Allahu (Bogu)!

Prvo:

Nije moguće da musliman dobije sumnje o verodostojnosti Kur’ana, jer je Uzvišeni Allah (Bog) zagarantovao da će On da sačuva Kur’an. Uzvišeni Allah kaže (u prevodu značenja):

Mi[1], uistinu, Kur’an objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti! (Kur’an, El-Hidžr, 9)

Kur’an je sačuvan u srcima drugova koji su ga zapamtili, na kori drveća, na tankom belom kamenju sve do vremena vladavine Ebu Bekra Es-Siddika, Allah bio zadovoljan njime. Tokom ratova protiv otpadnika od Islama mnogi Poslanikovi, alejhi selam, drugovi koji su zapamtili Kur’an su bili ubijeni, pa se Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, posavetovao sa starijim drugovima o ideji prikupljanja Kur’ana u jednu knjigu tako da bude sačuvan. Ovaj zadatak je bio poveren velikom hafizu (onaj koji zna Kur’an napamet) Zejdu ibn Sabitu i drugim pisarima objave. Buhari navodi u svome sahihu da je Zejd ibn Sabit, Allah bio zadovoljan njime, rekao:

“Ebu Bekr Es-Siddik je poslao po mene kada su ubijeni ljudi u bitci na Jemami. Otišao sam kod njega, a kod njega je sedeo Omer, Allah bio zadovoljan njim. Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njim, mi je rekao: ‘Omer mi je došao i rekao: ‘Veliki broj ubijenih su bili učači (hafizi) Kur’ana u bitci na Jemami, i bojim se da još veće pogibije hafiza mogu da se dese na drugim bojištima, zbog čega bi veliki deo Kur’ana mogao da ode. Stoga ti predlažem (Ebu Bekre) da izdaš naredbu da se Kur’an sakupi.’ Pa sam mu rekao: ‘Omere kako da uradiš nešto što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ Omer je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Omer se raspravljao sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio prsa ka tome i kada sam shvatio dobro u njegovoj ideji.’ Onda je Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, rekao meni: ‘Ti si mudar, mlad čovek i mi imamo mnogo poverenja u tebe. Ti si bio pisar objave Božijeg Poslanika, alejhi selam. Pa ti trebaš da potražiš Kur’an (tj. delove na kojim je već bio zapisan) i sakupiš ih (u jednu knjigu).’ Tako mi Allaha da su mi naredili da premestim planine, bilo bi mi lakše nego što su mi naredili da sakupim Kur’an. Rekao sam (Ebu Bekru): ‘Kako da uradiš ono što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ On je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Ebu Bekr je nastavio da se raspravlja sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio srce prema tome kao što je otvorio srca i Ebu Bekra i Omera. Tako da sam počeo da tražim Kur’an i sakupljam ga (sa onoga na čemu je bio zapisan) sa palminih stabljika, belih tankih kamenja i srca ljudi (tj. od onih koji su ga znali napamet), sve dok nisam našao zadnji odlomak poglavlja ‘Pokajanje’ kod Ebu Huzejme el-Ensarija, i nisam ga našao ni kod koga mimo njega, to je odlomak:

‘Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete na muke udariti.’ (Prevod značenja poglavlja Pokajanje, odlomak128)

… Sve do kraja poglavlja Pokajanje.

Ovi delovi su ostali kod Ebu Bekra sve do njegove smrti, onda kod Omera do njegove smrti, pa onda kod Hafse bint Omer, Allah bio zadovoljan njima.”

Drugo:

Što se tiče El-Hadždžadža, nije njegova ideja bila da ispiše mushaf (Kur’an), nego mu je to naredio jedan veoma pametan čovek. Sledi čitav događaj:

Rekao je Ez-Zerkani:

“Poznato je da Osmanov mushaf (knjiga u kojoj je napisan Kur’an) nije imao tačke na slovima (koje su služile kasnije da se razlikuju slična slova u arapskom jeziku). Bilo kako bilo, tačke nisu dodate u mushaf, po poznatom stavu, do doba vladara Abdulmelika ibn Mervana, kada je shvatio da se Islam proširio svuda i da se Arapi mešaju sa nearapima, što je imalo uticaj na arapski jezik, pa je postojala velika zabuna oko načina čitanja Kur’ana i bilo je teško ljudima da razlikuju slova. Zbog njegove pronicljivosti, znao je da treba da uradi nešto da bi rešio problem. Pa je naredio El-Hadždžadžu da se pobrine za ovu važnu stvar. Pokoran vladaru, El-Hadždžadž je odredio dvojicu da urade ovo, zvali su se Nasr ibn ‘Asim el-Lejsi i Jahja ibn Je’amer el-‘Adveni, obojica su bili kvalifikovani i sposobni da urade ono što se traži od njih, jer su bili učeni, pravedni, pobožni i eksperti u arapskom jeziku i poznavali su različita čitanja Kur’ana. Obojica su učila kod Ebu-l-Esveda ed-Du’lija. Da se Allah smiluje ovoj dvojici učenjaka, jer su uspeli u svom poslu i po prvi put stavili su tačke u mushaf. Dodali su tačke na sva slova koja su slično izgledala, ali nisu dodavali više od tri tačke na slovo.

To je postalo veoma rašireno kod ljudi i bilo je učinkovito u odstranjivanju zabune u vezi sa načinom čitanja Kur’ana.

Kaže se da je prva osoba koja je stavila te tačke u mushaf bio Ebu-l-Esved ed-Du’li, i da je Ibn Sirin imao mushaf u kome je tačke uneo Jahja ibn Je’amer. Ova mišljenja mogu da se pomire tako da se kaže da je Ebu-l-Esved bio prvi koji je uneo tačke u mushaf, ali je to uradio za vlastitu upotrebu, onda ga je Ibn Sirin sledio u tome, a da je Ebu-l-Malik bio prvi koji je zvanično i javno dodao tačke u mushaf koji je raširen među ljudima da bi odagnao sumnje u vezi sa čitanjem Kur’ana.”

(Menahil el-‘Irfan, 1/280-281)

Treće:

Što se tiče onoga što je pitano, citirajući iz El-Musahif od Ibn Ebi Davuda, sledi predaja i njen propis:

Prenosi se od ‘Abbada ibn Suhejba od ‘Avfa ibn Ebi Džemileha da je El-Hadždžadž ibn Jusuf izmenio jedanaest slova u mushafu.

Ova predaja izmišljena, jer se u njenom lancu prenosilaca nalazi ‘Abbad ibn Suhejb, čije se predaje odbacuju.

‘Ali ibn el-Medeni kaže: “Ovaj hadis (predaja) nije dobar. Buhari, En-Nesai i ostali su rekli: ‘On je metruk (odbačen). Ibn Hibban je rekao: ‘On je bio kaderija koji je pozivao u svoje novotarsko ubeđenje, i prenosio je stvari za koje bi početnik u tom polju znao da su izmišljene kada bi ih čuo.’ Ez-Zehebi kaže: ‘On je od onih koji su odbačeni.'”

(Pogledati: Mizan el-I’tidal od ez-Zehebija, 4/28)

Tekst predaje je takođe neispravan, jer nema smisla da se napravi izmena u Kura’nu i da se to raširi svetom. Čak i neki nemuslimani, kao što su Rafidije (šije) koji misle da je Kur’an nepotpun, odbacuju i kritikuju ovaj tekst.

El-Hui’, koji je Rafidija, je rekao:

“Ova izjava je kao halucinacija onog koji ima groznicu, ili kao bajke koje pričaju ludaci ili deca. El-Hadždžadž je bio jedan od namesnika Umejevića, i on je nesposoban da uradi bilo šta Kur’anu. On je čak nesposoban da promeni neke male stvari u Islamu, a kako onda da promeni ono što je temelj vere i osnova verozakona? Gde bi dobio tu snagu da dostavi te izmene islamskoj zemlji i izvan nje, u vremenu kada je Kur’an bio poznat kroz islamsku zemlju? Kako da nijedan istoričar nikada nije zabeležio ovaj katastrofalan događaj čak uz njegovu ozbiljnost i postojanje mnogih razloga da ga spomenu? Kako to da ga niko među muslimanima nije preneo? Kako da su muslimani zanemarili taj postupak čak i nakon vladavine El-Hadždžadža? Čak i ako pretpostavimo da je mogao da sakupi sve kopije mushafa i da mu nije nijedna izmakla čak i u dalekim predelima islamske zemlje, kako je mogao da ga izbriše iz srca muslimana i onih koji su ga zapamtili, a njihov broj tada, je poznat samo Allahu.”

(El-Bejan fi Tefsir el-Kur’an, 219)

Na osnovu ovoga, mi ne možemo da se oslanjamo na ovu predaju u bilo kakvim okolnostima. Činjenica, da nije dokazano da je iko do sada uspeo u svome pokušaju da izmeni čak i slovo iz Kur’ana, je dovoljna da dokaže da je ovo laž. Ako je istina ono što je navedeno, onda bi bilo moguće da se to i ponovi, pogotovo u vremenima kada su muslimani slabi i kada su njihovi neprijatelji spletkarili protiv njih. To su tako očigledni argumenti koji dokazuju da je ova tvrdnja lažna, i da naši neprijatelji nisu u mogućnosti da ospore dokaze Kur’ana ili njegovu jasnoću, pa su onda pribegli da ga napadaju.

A Allah zna najbolje!

Odgovor preuzet sa stranice islamqa, pod nadzorom šejha Saliha Munedžida

Izvor: http://islamqa.info/en/23487

islamhouse.com/sr

[1] U arapskom jeziku postoje dva tipa plurala (množine). Prvi plural je numerički, odnosi se na nešto čija je količina više od jedan. Drugi je plural poštovanja. Kada Uzvišeni Allah govori o Sebi u Kur’anu, koristi arapsku zamenicu „nahnu“, što znači Mi, kao plural poštovanja.

Uzvišeni Allah naredio je Poslaniku, ﷺ, da poziva ljude u islam, da ih poziva u obožavanje Uzvišenog Stvoritelja, Jednog, Jedinog. Resulullah, ﷺ, odazvao se ovoj Allahovoj, dželle šanuhu, naredbi i pozivao ljude da posvjedoče da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed, ﷺ, Njegov rob i Njegov poslanik.

Tarik b. Abdullah el-Muharibi pripovijedao je: “Vidio sam Poslanika, ﷺ, kako se na pijaci obraća ljudima, a na njemu crveni ogrtač. Govorio je: ’O ljudi, recite la ilahe illallah, i uspjet ćete.’” 1

Buharija, Muslim i neki drugi muhaddisi zabilježili su da je Poslanik, ﷺ, Muazu b. Džebelu, poslavši ga u Jemen, rekao: “Pozivat ćeš kršćane u islam, stoga ih prvo pozovi da očituju šehadet la ilahe illallah”, a u drugoj verziji stoji: “…u obožavanje samo Allaha…”. Komentirajući hadis, Ibn Hadžer je rekao: “U hadisu je dokaz da nevjernik postaje muslimanom nakon što očituje dva šehadeta.”(Vidjeti: Fethul-Bari, 13/355.)

Imam Ibn Menda u djelu El-Iman, 1/198, naslovio je poglavlje Dokazi koji ukazuju da se izgovaranjem riječi la ilahe illallah postaje musliman, i da imetak i život čovjeka koji očituje šehadet postaju sveti. Mikdad b. Amr el-Kindi, radijallahu anhu, jednom je prilikom izjavio: “Upitao sam Resulullaha, ﷺ: ’Allahov Poslaniče, šta misliš, ako bih se sukobio s nevjernikom i on odsjekao moju ruku, a potom se sakrio za drvo govoreći da je prihvatio islam, imam li ga pravo ubiti?’ Resulullah, ﷺ, reče mi: ’Nemaš ga pravo ubiti!’ Ali ja rekoh: ’Allahov Poslaniče, te je riječi izgovorio nakon što mi je odsjekao ruku!’ Međutim, Vjerovjesnik, ﷺ, opet mi reče: ’Nemaš ga pravo ubiti, jer ako ga ubiješ, on će imati tvoj prijašnji status, a ti ćeš imati njegov status prije nego što je izgovorio te riječi.’” 2

Poznato je predanje u kojem stoji da su Usama b. Zejd i jedan ensarija sustigli mnogobošca koji je, nakon što je vidio da mu nema spasa, izgovorio šehadet la ilahe illallah. Međutim, ensarija se okrenuo od njega, dok ga je Usama ubio svojim kopljem. Kada je to ispričao Poslaniku, ﷺ, upitao ga je: “O Usama, zar si ga ubio nakon što je izgovorio la ilahe illallah?!” Usama odgovori: “Allahov Poslaniče, to je izgovorio samo da bi se spasio!” Ali je Poslanik, ﷺ, nastavio ponavljati: “Zar si ga ubio nakon što je izgovorio la ilahe illallah?!” toliko da je Usama poželio da je tek toga dana prihvatio islam. 3.

Enes b. Malik, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, ﷺ, posjetio nekog dječaka židova koji se razbolio, a koji je ponekad služio Poslanika, ﷺ. Stao je iznad njegove glave i rekao mu: “Reci la illahe illallah!” Dječak je gledao u svoga oca dok je Poslanik, ﷺ, ponavljao iste riječi. Tada je njegov otac, židov, rekao: “Poslušaj Ebul-Kasima!”, tj. Poslanika, ﷺ. Nakon što je dječak izgovorio dva šehadeta, Poslanik, ﷺ, reče: “Hvala Allahu, Koji ga je mojim uzrokom sačuvao Vatre.” 4.

Ebu Hurejre pripovijedao je da su neki muslimani iz pravca Nedžda zarobili čovjeka po imenu Semama b. Usal iz plemena Benu Hanif i svezali ga za džamijski stub. Nakon tri dana, Poslanik, ﷺ, naredio je ashabima da ga oslobode, i oni su to učinili. Semama je otišao nedaleko od džamije, okupao se, ušao u džamiju i rekao: “Svjedočim da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed Allahov poslanik.”(Buharija i Muslim, 12/71/1764.)Allahov Poslanik, ﷺ, prihvatio je Semamino prihvatanje islama koje je ostvario izgovaranjem šehadeta, a to se jasno zaključuje iz daljnjeg teksta ovog predanja.

Imam Ibn Nasr Mervezi kaže: “Razmišljajući o kur’ansko-hadiskim tekstovima zaključio sam da se izgovaranjem šehadeta ulazi u islam. Svevišnji Allah rekao je: ’Allah svjedoči da nema drugog boga osim Njega, a i meleki i učeni, postupajući pravedno, nema boga osim Njega, Silnog i Mudrog. Allahu je prava vjera jedino – islam!’(Ali Imran, 18-19.) Naime, Uzvišeni Allah rekao je da je njihovo svjedočenje – islam. Svi Poslanikovi, ﷺ, sljedbenici smatraju da čovjek koji izgovori: ’Ešhedu en la ilahe illallah, ve enne Muhammeden resulullah’ postaje musliman. I svi ljudi koji su prihvatili islam pred Poslanikom, ﷺ, to su učinili izgovarajući dva šehadeta.”(Vidjeti: Tazimu kadris-salah, str. 422.)

Šejhul-islam Ibn Tejmijje zapisao je: “Prva obaveza kojom su ljudi zaduženi jeste šehadet la ilahe illallah, Muhammedun resulullah. Time nevjernik postaje muslimanom, neprijatelj – prijateljem, život i imetak – svetim.”

Šejhul-islam Ibnul-Kajjim govorio je o razilaženju učenjaka o pitanju da li se samo priznavanjem Resulullahovog, ﷺ, poslanstva ulazi u islam ili ne. Naime, rekao je da neki učenjaci smatraju da se time postaje musliman, a drugi su, opet, odbacili tu mogućnost. Međutim, neki prave razliku između onih koji u osnovi priznaju Allaha, ali niječu Vjerovjesnikovo, ﷺ, poslanstvo – koji tim priznanjem postaju muslimani, za razliku od mnogobožaca koji ne mogu postati muslimani sve dok priznajući poslanstvo ne posvjedoče da je Allah jedino istinsko božanstvo koje zaslužuje da mu se klanja.

Imam Serhasi govorio je: “Odmetnik od islama pokajat će se izgovaranjem dvaju šehadeta i odricanjem od otpadništva koje je počinio.”

Poznati hanefijski pravnik imam Kasani kaže: “Na osnovu sljedeće tri stvari možemo znati da li je određeni čovjek vjernik: prvo, izgovaranje jednog ili oba šehadeta i jasno odricanje od nevjerstva na kojem je bio…”

Ibn Salah veli: “Da bi se neko tretirao muslimanom u spoljašnjosti, dovoljno je da izgovori dva šehadeta.”

Imam Ibn Redžeb zapisao je sljedeće: “Opće je poznato da je Poslanik, ﷺ, prihvatao islam od onoga ko izgovori samo dva šehadeta, na osnovu toga bi ga smatrao muslimanom, a njegov život svetim. Upravo zato je osudio Usamu b. Zejda kada je ubio mnogobošca koji je izjavio šehadet la ilahe illellah.”(Vidjeti: Džamiul-ulumi vel-hikem, str. 110.) Na drugom mjestu ovaj imam veli: “Ko izgovori dva šehadeta ima status muslimana.”

Imam Nevevi kaže: “Kada nevjernika neko podstakne da iskreno izgovori la ilahe illallah, Muhammedun resulullah, time postaje musliman po konsenzusu islamskih učenjaka.” 5

Imam Behuti je govorio: “Kada bi kršćanin ili židov izjavio: ’Ja sam musliman’ ili: ’Prihvatio sam islam’, time bi postao musliman, makar ne izgovorio dva šehadeta. Međutim, ako kaže: ’Ja sam musliman, ali ne želim izgovoriti dva šehadeta’, tada se ne bi tretirao muslimanom, sve dok ih ne izgovori.”

Imam Ebu Tajjib Abadi u svome komentaru na Ebu Davudov Sunen zaključio je: “Prihvatanje islama ogleda se u izgovaranju dva šehadeta.”

Navedeni hadisi i mišljenja islamskih autoriteta jasno ukazuju da nevjernik ulazi u islam očitovanjem dvaju šehadeta. Islamski učenjaci razilaze se da li se nevjernik smatra muslimanom ako formalno obavlja namaz: hanefijski učenjaci (pod četiri uvjeta) i hanbelijski pravnici smatraju da se takva osoba tretira muslimanom, za razliku od šafijskih i malikijskih pravnika koji ga čak ni tada ne smatraju muslimanom. Ako neki učenjaci ovakvo formalno obavljanje namaza smatraju mjerodavnim kada je riječ o islamu, šta je onda s očitovanjem dvaju šehadeta iz kojeg se jasno vidi da je određena osoba prihvatila islam. Ovdje se postavlja uvjet, a to je da osoba koja prihvata islam poznaje načelno značenje šehadeta i da se, po nekim učenjacima, odrekne nevjerstva na kojem je bila, a nije uvjet detaljno poznavanje značenja šehadeta niti svih njegovih uvjeta (šartova). Budući da smo saznali ove činjenice, moramo se zapitati: s kojim pravom pojedinci mrcvare ljude koji žele prihvatiti islam tražeći od njih posebne uvjete koje za ulazak u islam nisu uvjetovali ni Kur’an ni hadis ni poznati islamski učenjaci. To je, zapravo, odbijanje ljudi od vjere, a ne njihovo pozivanje u islam, a Allah najbolje zna.

Odgovorio: Dr. Safet Kuduzović

Izvor: Minber.com

Fusnote:

1. (Ibn Hibban, 14/518/6562, Ibn Huzejme, 1/82/159, Lalekai u djelu Šerhul-usul, 4/838/1413, s vjerodostojnim lancem prenosilaca. Vidjeti: Sahihul-mevarid, 2/1684.)

2. (Muslim, 2/82/95, Ebu Davud, 3/45/2644, Ibn Menda, 1/201-203/55-59, i Taberani, 20/247/585.)

3. (Muslim, 2/83/96, Ibn Hibban, 11/56/4751, i Ibn Menda, 1/208/63.)

4. (Buharija, Ebu Davud i Ahmed, 3/175/12278, i ovo je njegova verzija.)

5. Vidjeti: El-Medžmu, 3/107.) U djelu El-Minhadž, 4/84, ovaj isti imam zapisao je: “Izgovaranjem dvaju šehadeta postaje se musliman.” Slično je naveo imam Merdavi u djelu El-Insaf, 1/403.

Zahvala pripada Bogu,

Spomenuti ajet (odlomak) na koji si ukazao u pitanju spominje se na dva slična mesta u Božijoj knjizi Kur’anu. Prvi od njih je govor Uzvišenog Boga:

One koji su verovali, pa i one koji su bili Jevreji, hrišćani, i Sabijci – one koji su u Allaha i u onaj svet verovali i dobra dela čineli – doista čeka nagrada od Gospodara njihova; ničega se oni neće bojati i ni za čim neće tugovati! (Kur’an, poglavlje: Al-Bakara, 62. odlomak)

Drugi od njih je govor Uzvišenog Boga:

Oni koji su verovali, pa i oni koji su bili Jevreji, i Sabijci, i hrišćani – oni koji su u Allaha i u onaj svet verovali i dobra dela čineli, – ničega se oni neće bojati i ni za čim oni neće tugovati.(Kur’an, poglavlje: Trpeza, 69. odlomak)

Da bi smo saznali značenje ova dva autentična odlomka potrebno je vratiti se na govor učenjaka koji objašnjavaju Kur’an. Rekao je učenjak Ibn Kesir, Bog mu se smilovao, u objašnjavanju ovog odlomka:

„Uzvišeni Allah ukazuje da kod prethodnih zajednica ima takođe i dobrih, ima onih koji su se pokoravali Božijim naredbama onako kako je On Uzvišeni, zapovedio, pa njima pripada najlepša nagrada. I tako će biti do Dana sudnjega. Jer svima onima koji budu sledili Božijeg poslanika, Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, Verovesnika koji nije znao pisati, pripada večna sreća; i za njih nema straha za budućnost na drugome svetu, niti će se žalostiti zbog onoga što ostavljaju na ovome svetu. Kao što kaže Uzvišeni Bog: ‘I neka se ničega ne boje i ni za čim neka ne tuguju Allahovi štićenici‘ (Kur’an, poglavlje: Junus (Jona), 62), kao što govore meleki (anđeli) prilikom smrti vernika, u govoru Uzvišenog: ‘Onima koji govore: ‘Gospodar naš je Allah’ pa posle ostanu pri tome – dolaze meleki: ‘Ne bojte se i ne žalostite se, i radujte se Džennetu (Raju) koji vam je obećan‘…“ (Kur’an, poglavlje: Objašnjenje, 30)

Što se tiče onih koji su verovali od jevreja, to su oni koji su sledili Tevrat (originalnu Toru) i autentičnu praksu Mojsija, neka je mir na njega, sve dok nije došao Isus, neka je mir na njega. Onda kada je došao Isus, oni koji su se i dalje držali Tore i prakse Mojsija, i nisu je ostavljali, niti su sledili Isusa, osuđeni su na propast.

Što se tiče onih koji su verovali od hrišćana, to su oni koji su sledili Indžil (originalno Jevanđelje), i autentični verozakon sa kojim je došao Isus, neka je mir na njega. Od onih koji su ispravno verovali, njihovo verovanje je primljeno kod Boga sve dok nije došao Muhammed, neka su blagoslov i mir na njega. Onda kada je došao poslednji Božiji Poslanik, oni koji ga nisu sledili, niti su ostavili ono što je bilo pri njima od Isusove prakse i Jevanđelja, osuđeni su na propast.

Govor Uzvišenog Boga u Časnom Kur’anu: „A onaj koji želi neku drugu veru osim islama, neće mu biti primljena, i on će na onom svetu nastradati“, je obavest da Uzvišeni Bog, neće prihvatiti bilo koji način ili delo od bilo koga, nakon slanja Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, kao poslednjeg Božijeg Polanika, ukoliko nije u skladu sa verozakonom sa kojim je poslan.

Međutim, pre toga svako ko je sledio poslanika svoga vremena bio je na pravom putu i putu spasenja. Pa su oni koji su verovali od jevreja, oni koji su bili sledbenici Mojsija, i koji su sudili po originalnoj Tori u njihovom vremenu… Onda, nakon što je poslan izraelcima Isus, neka je mir na njega, oni su postali dužni slediti ga i pokoravati mu se. Pa su oni koji su ga sledili i bili pripadnici njegove vere, hrišćani.

Zatim, kada je Uzvišeni Bog poslao Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, kao poslednjeg od svih verovesnika i poslanika, celom čovečanstvu, postalo im je obaveza da poveruju u ono sa čim je došao, i pokornost u onome što je naredio, i da se uzdrže od onoga što im je zabranio. Oni koji su tako postupili su pravi vernici.

Ummet (narod) Muhammeda, neka su blagoslov i mir na njega, su nazvani vernicima zbog njihovog dubokog verovanja, i jakog ubeđenja i zato što veruju u sve prejašnje poslanike i nevidljivi svet.

Rekao je Ibn Kesir, Bog mu se smilovao, u objašnjenju drugog spomenutog odlomka:

„Namera je bila istaći da svaka skupina koja bude verovala u Boga, i u Sudnji dan i radila dobra dela, neće im to biti ispravno sve dok ne bude usaglašeno sa verozakonom Muhammeda, naka su blagoslov i mir na njega, nakon poslanstva njegova, koji je poslan svim ljudima i džinnima (bića stvorena od vatre), pa oni koji to prihvate za njih neće biti bojazni u onome što im predstoji od života na onome svetu i njegovih strahota, niti u onome što su ostavili iza sebe.“

A Allah najbolje zna.

Odgovorio: Šejh Muhammed Salih El-Munedždžid

Preuzeto sa http://www.pozivistine.com

Isto su i mekanski pagani govorili Muhammedu, neka su Božiji mir i blagoslov nad njim, optužujući ga da ne dobija objavu od Boga, već od šejtana (sotone).

Allah Uzvišeni kaže:

On je, zaista, Kur’an plemeniti u Knjizi brižljivo čuvanoj – dodirnuti ga smeju samo oni koji su čisti – on je Objava od Gospodara svetova. (Kur’an, El-Vakia, 77-80)

Knjiga brižljivo čuvana je Levhi-Mahfuz, koju mogu dodirnuti samo oni koji su čisti od svih greha i zala. To mogu biti samo anđeli. Šejtanu (Sotoni) je apsolutno zabranjeno primaći joj se.

Pošto se šejtan ne može primaći Knjizi, nema govora o tome da on može napisati ili nekom “objaviti” Časni Kur’an.

U poglavlju Šuara (210-212) stoji:

Kur’an ne donose šejtani (đavoli), nezamislivo je da to oni čine; oni to nisu u mogućnosti, oni nikako ne mogu da ga prisluškuju. (Eš-Šuara, 210-212)

Veliki broj ljudi ima pogrešan koncept o sotoni (šejtanu). Veruju da sotona može uraditi skoro sve što poželi, osim nekolicine stvari koje može samo Bog. Prema njihovom shvatanju, sotona je, po pitanju moći, samo malo niži od Boga. Pošto neki ljudi ne žele prihvatiti da je Časni Kur’an čudesna Božija objava, kažu da je on sotonino delo.

Da je sotona napisao Kur’an, ne bi bio spomenut u pogrdnom kontekstu u tom istom Kur’anu! Na primer, sura En-Nahl (98) kaže:

Kada hoćeš da učiš Kur’an, zatraži kod Allaha zaštitu od šejtana (sotone) prokletog, on doista nema nikakve vlasti nad onima koji veruju i koji se u Gospodara svoga pouzdaju.

Veliki broj kur’anskih ajeta (odlomaka) daje jasne dokaze da sotona nije autor Kur’ana.

A ako šejtan pokuša da te na zlo navede, ti potraži utočište u Allaha, On uistinu sve čuje i zna. (Kur’an, El-A’raf, 200)

Zašto bi sotona učio sledbenike da, kad god ih navodi na zle misli, traže utočište kod Allaha, iako je sotona otvoreni Božiji neprijatelj?

Allah Uzvišeni kaže:

O ljudi jedite od onoga što ima na zemlji, ali samo ono što je dopušteno i što je prijatno, i ne sledite šejtanove stope, jer vam je on neprijatelj očevidni! (Kur’an, El-Bekara, 168.)

O sinovi Adamovi, zar vam nisam naredio: “Ne klanjajte se šejtanu (sotoni) on vam je neprijatelj otvoreni …” (Kur’an, Ja-sin, 60.)

Šejtan je iskusan i inteligentan. Nije ni čudo da je u umove nekih ljudi ubacio ideju da je on lično autor Kur’ana. Međutim, on je u odnosu na Boga zanemarljiv, jer samo Allah zna sve i ništa Mu nije skriveno. Allah je znao da će šejtan doći s takvom idejom, pa je onima koji proučavaju Kur’an ostavio veliki broj dokaza da je Kur’an Božija, a ne šejtanova reč.

U Jevanđelju po Marku stoji:

Ako je kraljevstvo u sebi nesložno, onda ne može opstati takvo kraljevstvo.

Ako je kuća u samoj sebi nesložna, onda ne može opstati takva kuća.

I ako sotona ustane protiv samom sebi i nesložan je samim sobom, onda ne može opstati, nego će propasti. (Novi zavet, Jevanđelje po Marku, 3:24-26)

Odlomak iz knjige ”Odgovori na zablude o islamu” – Dr. Zakir Naik

Preuzeto sa http://www.pozivistine.com