Propis braka po pitanju muškarca se razlikuje shodno njegovoj situaciji i stanju. Brak je obavezan muškarcu koji ima mogućnost i potrebu za brakom, a koji strahuje od nemorala u slučaju ako ne bi stupio u brak. Jer čoveku je obaveza da se čuva od činjenja zabranjenog (harama) i da bude čedan, a to ne može postići osim brakom.

Islamski učenjak Kurtubi kaže:

„Ako je osoba u stanju da se oženi i boji se da mu to što nije oženjen može duši i veri naštetiti, onda jedini način da se spreči ova šteta je da se oženi, i nema razilaženja kod učenjaka po tom pitanju– to jest svi se slažu da je brak takvoj osbi obavezan.“

Merdavi kaže u svojoj knjizi El-Intisaf: „Onaj ko strahuje od nemorala… U slučaju ove osobe, brak je obavezan, i to po jednoglasnom mišljenju svih učenjaka. Pod nemoralom se misli na blud, prema ispravnijem mišljenju. Ili se kaže da to znači propast preko bluda. Ono što se misli pod rečima: ‘Onaj ko strahuje od nemorala’ znači, ako zna ili je više verovatno da će to da uradi. Kaže se u El-Furu’: ‘Brak je obavezan čoveku samo onda kada je ubeđen da će počiniti blud.’“ [1]

Ako želi da se oženi, ali nije u stanju da se finansijski brine o ženi, onda treba da se drži reči Uzvišenog Allaha/Boga:

I neka se suzdrže oni koji nemaju mogućnosti da se ožene, dok im Allah iz obilja Svoga ne pomogne! (Kur’an, En-Nur, 33)

Takav treba da posti puno, zbog hadisa kojeg prenosi Abdullah ibn Mesud, neka je Bog zadovoljan njim, da je Allahov Poslanik, neka su blagoslov i mir na njega, rekao:

„O skupino mladića, ko od vas ima mogućnost da se ženi neka to uradi, jer će mu to pomoći da obara pogled i čuva polni organ. Ko nije u stanju da se ženi neka posti, jer mu je to štit.“

Omer, radijallahu anhu, je Ebu-l-Zeva’idu rekao: „Ništa te ne sprečava da se oženiš osim sterilitet ili nemoral.“ Pogledati Fikhu-s-Sunne, 2/15-17.

Brak je obavezan svakom ko nije oženjen ako čini grehe kao što je nedozvoljen pogled ili poljubac. Ako muškarac ili žena budu znali da je najverovatnije da ako ne stupe u brak da će da počine blud – ili bilo šta drugo što ima isti propis ili spada pod isto značenje, kao što je masturbacija, onda je brak obavezan. Obavezan je čak i ako osoba zna da će da čini grehe i nakon braka, jer kada stupi u brak manje je verovatno da će da čini grehe, jer će mu pažnja biti skrenuta sa njih makar delomično, a u slučaju kada ne bi stupio u brak grehe bi činio stalno.

Svako ko pogleda u stanje stvari u našem vremenu, u to koliko su prisutani nemoral i iskušenja, shvatiće da je obaveza da stupi u brak sada još veća nego u bilo kojem vremenu u prošlosti.

Molimo Allaha da očisti naša srca, da nas udalji od zabranjenih stvari i da nam pomogne da budemo čedni. Neka je blagoslov na našeg poslanika Muhammeda, mir nad njim.

Odgovorio: Učenjak Muhammed ibn Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/5511

[1] El-Intisaf, 8. tom, Kitabu-n-Nikah, Ahkamu-n-Nikah.

Zahvala pripada Uzvišenom Allahu (Bogu)!

Allah je zaključio Njegovu poruku čovečanstvu sa Islamom, i On nam poručuje da On neće da prihvati bilo koju drugu religiju osim te. Uzvišeni Allah kaže:

A onaj koji želi neku drugu veru osim Islama, neće mu biti primljena, i on će na onome svetu nastradati. (Kur’an, Amramova porodica, 85)

Tvoje udaljavanje od vere Islama, smatra se gubitkom za tebe, i kao gubitak sreće koja bi te čekala, da si ušao u Islam. Trebao bi da požuriš sa prihvatanjem Islama, i da se čuvaš odugovlačenja, to odlaganje može da izazove posledice za žaljenje.

Sa obzirom na to da si spomenuo kao razlog tvog udaljavanja ideju o višeženstvu (poligamiji), mi ćemo da ti predstavimo propis poligamnog braka u Islamu, a zatim mudrost i plemeniti smisao koji se krije iza toga.

Propis poligamnog braka u Islamu

Verozakonski tekst koji dozvoljava poligamni brak su reči Uzvišenog Allaha koji kaže:

Ako se bojite da prema ženama sirotama nećete biti pravedni, onda se ženite onim ženama koje su vam dopuštene, sa po dve, sa po tri i sa po četiri. A ako strahujete da nećete pravedni biti, onda samo sa jednom; ili – eto vam onih koje posedujete. Tako ćete se najlakše nepravde sačuvati. (Kur’an, En-Nisa, 3)

Ovo je kur’anski tekst koji pokazuje da je poligamni brak dozvoljen. Prema islamskom verozakonu, muškarcu je dozvoljeno da oženi, jednu, dve, tri ili četiri žene, u smislu da on može da ima ovaj broj žena u isto vreme. Nije dozvoljeno da ima više od četiri žene. Ovo je navedeno od strane komentatora Kur’ana i islamskih pravnika, a postoji i konsenzus muslimana po pitanju ovoga, bez razilaženja.

Međutim, treba da se napomene da postoje uslovi vezani za poligamni brak:

Pravda ili pravičnost
Uzvišeni Allah kaže:

A ako strahujete da nećete pravedni biti (sa njima), onda samo sa jednom. (Kur’an, En-Nisa, 3)

Ovaj plemeniti odlomak ukazuje da je pravda uslov za poligamni brak. Pa ako se čovek boji da neće moći pravedno da se odnosi prema svojim ženama, ukoliko oženi više od jedne, onda je njemu zabranjeno da oženi više od jedne žene. Ono što se podrazumeva pod pravdom koja je potrebna da bi čoveku bilo dozvoljeno da ima više od jedne žene jeste da tretira svoje žene podjednako u smislu trošenja, odeće, provođenja noći sa njima i drugih materijalnih stvari koje su pod njegovom kontrolom.

Što se tiče pravde i pravičnosti kada je ljubav u pitanju, on nije odgovoran za to, i to se ne traži od njega jer on nema kontrolu nad tim. Ovo je ono što se podrazumeva pod kur’anskim odlomkom:

„Vi ne možete potpuno jednako postupati prema ženama svojim ma koliko to želeli.” (Kur’an, En-Nisa, 129)

Sposobnost izdržavanja supruge
Dokaz za ovaj uslov je kur’anski odlomak:

I neka se suzdrže oni koji nemaju mogućnosti da se ožene, dok im Allah iz obilja Svoga ne pomogne! (Kur’an, Svetlost, 33)

U ovom odlomku Uzvišeni Allah naređuje onima koji su u mogućnosti da se ožene, ali ne mogu da nađu materijalna sredstva za to, kako bi ostali čedni. Jedan od takvih primera je da nema dovoljno novca da plati mehr (venčani dar) i da nije u mogućnosti da izdržava ženu.

Mudrost u dozvoli poligamnog braka

Poligamnim brakom pomaže se povećanje brojnosti muslimanske zajednice. Poznato je da brojnost može da se poveća samo kroz brak, a broj potomaka iz poligamnog braka će da bude veći od onog ostvarenog u braku sa jednom ženom.
Mudri ljudi znaju da će povećanje broja potomaka da ojača zajednicu i da poveća broj radnika u njemu, što povećava ekonomski standard – ako lideri vode državne poslove dobro i ako koriste resurse na pravilan način. Zanemarite tvrdnje onih koji kažu da povećanje broja ljudi predstavlja opasnost po resurse zemlje kojih je nedovoljno. Najmudriji Allah Koji je propisao poligamni brak zagarantovao da će da pruži opskrbu za Svoje robove i stvorio je na zemlji i više nego što je dovoljno za njih. Kada god postoji manjak to je posledica nepravde uprava, vlada i pojedinaca i zbog lošeg upravljanja. Pogledajte Kinu, na primer, najveći narod na zemlji kada je broj stanovnika u pitanju, a smatra se jednom od najjačih nacija u svetu, a drugi narodi razmisliće dva puta pre nego što uznemire Kinu; to je takođe jedna od velikih industrijskih zemalja. Ko bi se usudio i da pomisli da napadne Kinu, pitam se?

Statistički podaci pokazuju da je broj žena veći od broja muškaraca; ako bi svaki čovek oženio samo jednu ženu, ovo bi značilo da bi neke žene ostale bez muževa, što bi imalo štetan uticaj na nju i društvo.
Štetni učinak je to da ona neće nikada naći muža koji će da brine o njenim interesima, da joj obezbedi mesto za život, da je izdržava, da je štiti od zabranjenih poriva, i omogući joj potomstvo (decu) koja će da joj donesu radost. Ovo može da dovede do devijacija i skretanja sa pravog puta, osim za one kojima se Allah smilovao.

Sa obzirom na štetne posledice na društvo, dobro je poznato da ova žena koja je ostala bez muža može da odstupi od pravog puta i počne da sledi puteve onih koji imaju loš moral, tako da može da padne u svet preljube i prostitucije – da nas Allah sačuva toga – što dovodi do širenja nemorala i pojave smrtonosnih bolesti, kao što su sida i druge zarazne bolesti za koje nema leka. To dovodi i do raspada porodice i rađanja dece čiji identitet je nepoznat i koja ne znaju ko su im očevi.

Ta deca ne nalaze nikoga ko bi pokazao saosećanje prema njima ili nekog zrelog čoveka koji bih ih ispravno odgojio. Kada odu u svet i saznaju istinu, da su vanbračna deca, to se odrazi u njihovom ponašanju, i budu izloženi devijantnosti i skretanju sa pravog puta. Oni čak mogu da nose u sebi ljutnju prema društvu, i ko zna čemu. Mogu da postanu sredstvo uništenja zemlje, vođe devijantnih bandi, kao što je i slučaj u mnogim narodima u svetu.

Muškarci su izloženi incidentima koji ih mogu dovesti u životnu opasnost, jer se bave opasnim zanimanjima. Oni su vojnici koji se bore u bitkama, i više ljudi može da umre nego žena. To je jedna od stvari koja podiže postotak žena koje su bez muževa, a jedino rešenje za ovaj problem je poligamni brak.
Postoje neki muškarci koji imaju jake fizičke potrebe, za koje jedna žena nije dovoljna. Ako su vrata zatvorena za takvog čoveka i ako mu je rečeno, nije ti dozvoljeno više od jedne žene, to bi izazvalo velike poteškoće za njega, i do toga da svoje potrebe zadovolji na zabranjen način.
Osim toga, žena ima menstruaciju svakog meseca, a kada se porodi, ona krvari 40 dana, i u ovim vremenima čovek ne može da ima odnos sa ženom, jer odnos sa ženom za vreme menstruacije ili postporođajnog krvarenja je zabranjen, a štete koje uzrokuje su medicinski dokazane.

Poligamni brak ne postoji samo u Islamu, nego je poznat i među prethodnim narodima. Neki od poslanika su bili u braku sa više od jednom ženom. Božiji Poslanik Solomun imao je devedeset žena. U vreme Poslanika, alejhi selam, bilo je ljudi koji su postali muslimani a imali su osam ili pet žena. Poslanik, alejhi selam, im je rekao da zadrže četiri a da se od ostalih razvedu.
Žena može biti neplodna, ili da ne bude u mogućnosti da zadovolji muževe potrebe, ili on ne može da bude u mogućnosti da ima odnos sa njom jer je ona bolesna. Muž želi da ima decu, što je opravdana želja, i on želi da ima seksualni život u braku, što je dopušteno, a jedini način je da oženi drugu ženu. Svakako da je pošteno za ženu da se dogovore da ostane njegova supruga i da mu dozvoli da oženi drugu.
Žena može da nema koga da se brine o njoj, a ona je neudata ili je udovica čiji je suprug umro, i čovek može da misli da je najbolja stvar za nju da je uključi u njegovo domaćinstvo kao suprugu zajedno sa svojom prvom suprugom, tako da on čuva njenu čednost i izdržava je. Ovo je bolje za nju nego da je ostavi samu i da bude zadovoljan samo sa njenim izdržavanjem.
Postoje i drugi verozakonski interesi koji pozivaju na poligamni brak, kao što su jačanje veza između familija, ili jačanje veza između vođe i nekog od njegovih ljudi ili grupe. On može da misli da je jedan od načina za postizanje ovog cilja da postanu vezani kroz brak, čak i ako je to kroz poligamni brak.
Prigovor:

Neki ljudi mogu da prigovore i kažu da poligamni brak znači imati više žena u jednoj kući, i da sporovi i neprijateljstva koja mogu da nastanu između tih žena može da ima uticaja na muža, decu i ostale, a to je štetno i treba to da se izbegne, a jedini način da se spreči jeste da se zabrani poligamni brak.

Odgovor na prigovor:

Odgovor na to je da porodične rasprave mogu da se dese čak i ako postoji samo jedna žena, a one se čak ne moraju dogoditi ukoliko postoji više od jedne supruge, kao što vidimo u stvarnom životu. Čak i ako pretpostavimo da ovde može da bude više rasprava nego u braku sa jednom ženom, čak i ako prihvatimo da one mogu biti štetne i loše, štetu nadmašuju mnoge dobre stvari u poligamnom braku. Život nije potpuno loš ili potpuno dobar, ali ono što se svi nadamo je da će dobro da nadvlada loše, i ovaj princip je ono što se primenjuje kada je u pitanju odobravanje poligamnog braka. Osim toga, svaka žena ima svoje pravo, odvojene smeštaje kao što je to propisano u Islamu. Nije dopušteno da suprug prisili svoje žene da žive zajedno u jednoj kući.

Drugi prigovor:

Ako dozvolimo muškarcima da imaju poligamne brakove, zašto onda žene ne mogu da imaju više muževa, zašto žena nema pravo da se uda za više od jednog muškarca?

Odgovor na ovaj prigovor:

Nema smisla u davanju prava ženi da se uda za više muževa, to je ispod njenog dostojanstva i ona ne bi znala lozu svoje dece, jer ona nosi potomstvo, i nije dozvoljeno za potomstvo da se formira iz sperme određenog broja muškaraca da ne bi loza deteta bila izgubljena i niko ne bi znao ko je odgovoran za podizanje deteta; ovo vodi do sloma porodice, gubitka veze između očeva i dece, što nije dozvoljeno u Islamu jer to nije u interesu žene, a ni deteta, a ni društva u celini.

Odgovorio: Učenjak Muhammed Salih el-Munedždžid

Izvor: http://islamqa.info/ar/14022

islamhouse.com/sr

Hvala pripada Allahu (Bogu)!

Prvo:

Nije moguće da musliman dobije sumnje o verodostojnosti Kur’ana, jer je Uzvišeni Allah (Bog) zagarantovao da će On da sačuva Kur’an. Uzvišeni Allah kaže (u prevodu značenja):

Mi[1], uistinu, Kur’an objavljujemo i zaista ćemo Mi nad njim bdeti! (Kur’an, El-Hidžr, 9)

Kur’an je sačuvan u srcima drugova koji su ga zapamtili, na kori drveća, na tankom belom kamenju sve do vremena vladavine Ebu Bekra Es-Siddika, Allah bio zadovoljan njime. Tokom ratova protiv otpadnika od Islama mnogi Poslanikovi, alejhi selam, drugovi koji su zapamtili Kur’an su bili ubijeni, pa se Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, posavetovao sa starijim drugovima o ideji prikupljanja Kur’ana u jednu knjigu tako da bude sačuvan. Ovaj zadatak je bio poveren velikom hafizu (onaj koji zna Kur’an napamet) Zejdu ibn Sabitu i drugim pisarima objave. Buhari navodi u svome sahihu da je Zejd ibn Sabit, Allah bio zadovoljan njime, rekao:

“Ebu Bekr Es-Siddik je poslao po mene kada su ubijeni ljudi u bitci na Jemami. Otišao sam kod njega, a kod njega je sedeo Omer, Allah bio zadovoljan njim. Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njim, mi je rekao: ‘Omer mi je došao i rekao: ‘Veliki broj ubijenih su bili učači (hafizi) Kur’ana u bitci na Jemami, i bojim se da još veće pogibije hafiza mogu da se dese na drugim bojištima, zbog čega bi veliki deo Kur’ana mogao da ode. Stoga ti predlažem (Ebu Bekre) da izdaš naredbu da se Kur’an sakupi.’ Pa sam mu rekao: ‘Omere kako da uradiš nešto što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ Omer je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Omer se raspravljao sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio prsa ka tome i kada sam shvatio dobro u njegovoj ideji.’ Onda je Ebu Bekr, Allah bio zadovoljan njime, rekao meni: ‘Ti si mudar, mlad čovek i mi imamo mnogo poverenja u tebe. Ti si bio pisar objave Božijeg Poslanika, alejhi selam. Pa ti trebaš da potražiš Kur’an (tj. delove na kojim je već bio zapisan) i sakupiš ih (u jednu knjigu).’ Tako mi Allaha da su mi naredili da premestim planine, bilo bi mi lakše nego što su mi naredili da sakupim Kur’an. Rekao sam (Ebu Bekru): ‘Kako da uradiš ono što Božiji Poslanik, alejhi selam, nije uradio?’ On je odgovorio: ‘Tako mi Allaha, ovo je nešto dobro.’ Ebu Bekr je nastavio da se raspravlja sa mnom sve dok mi Allah nije otvorio srce prema tome kao što je otvorio srca i Ebu Bekra i Omera. Tako da sam počeo da tražim Kur’an i sakupljam ga (sa onoga na čemu je bio zapisan) sa palminih stabljika, belih tankih kamenja i srca ljudi (tj. od onih koji su ga znali napamet), sve dok nisam našao zadnji odlomak poglavlja ‘Pokajanje’ kod Ebu Huzejme el-Ensarija, i nisam ga našao ni kod koga mimo njega, to je odlomak:

‘Došao vam je Poslanik, jedan od vas, teško mu je što ćete na muke udariti.’ (Prevod značenja poglavlja Pokajanje, odlomak128)

… Sve do kraja poglavlja Pokajanje.

Ovi delovi su ostali kod Ebu Bekra sve do njegove smrti, onda kod Omera do njegove smrti, pa onda kod Hafse bint Omer, Allah bio zadovoljan njima.”

Drugo:

Što se tiče El-Hadždžadža, nije njegova ideja bila da ispiše mushaf (Kur’an), nego mu je to naredio jedan veoma pametan čovek. Sledi čitav događaj:

Rekao je Ez-Zerkani:

“Poznato je da Osmanov mushaf (knjiga u kojoj je napisan Kur’an) nije imao tačke na slovima (koje su služile kasnije da se razlikuju slična slova u arapskom jeziku). Bilo kako bilo, tačke nisu dodate u mushaf, po poznatom stavu, do doba vladara Abdulmelika ibn Mervana, kada je shvatio da se Islam proširio svuda i da se Arapi mešaju sa nearapima, što je imalo uticaj na arapski jezik, pa je postojala velika zabuna oko načina čitanja Kur’ana i bilo je teško ljudima da razlikuju slova. Zbog njegove pronicljivosti, znao je da treba da uradi nešto da bi rešio problem. Pa je naredio El-Hadždžadžu da se pobrine za ovu važnu stvar. Pokoran vladaru, El-Hadždžadž je odredio dvojicu da urade ovo, zvali su se Nasr ibn ‘Asim el-Lejsi i Jahja ibn Je’amer el-‘Adveni, obojica su bili kvalifikovani i sposobni da urade ono što se traži od njih, jer su bili učeni, pravedni, pobožni i eksperti u arapskom jeziku i poznavali su različita čitanja Kur’ana. Obojica su učila kod Ebu-l-Esveda ed-Du’lija. Da se Allah smiluje ovoj dvojici učenjaka, jer su uspeli u svom poslu i po prvi put stavili su tačke u mushaf. Dodali su tačke na sva slova koja su slično izgledala, ali nisu dodavali više od tri tačke na slovo.

To je postalo veoma rašireno kod ljudi i bilo je učinkovito u odstranjivanju zabune u vezi sa načinom čitanja Kur’ana.

Kaže se da je prva osoba koja je stavila te tačke u mushaf bio Ebu-l-Esved ed-Du’li, i da je Ibn Sirin imao mushaf u kome je tačke uneo Jahja ibn Je’amer. Ova mišljenja mogu da se pomire tako da se kaže da je Ebu-l-Esved bio prvi koji je uneo tačke u mushaf, ali je to uradio za vlastitu upotrebu, onda ga je Ibn Sirin sledio u tome, a da je Ebu-l-Malik bio prvi koji je zvanično i javno dodao tačke u mushaf koji je raširen među ljudima da bi odagnao sumnje u vezi sa čitanjem Kur’ana.”

(Menahil el-‘Irfan, 1/280-281)

Treće:

Što se tiče onoga što je pitano, citirajući iz El-Musahif od Ibn Ebi Davuda, sledi predaja i njen propis:

Prenosi se od ‘Abbada ibn Suhejba od ‘Avfa ibn Ebi Džemileha da je El-Hadždžadž ibn Jusuf izmenio jedanaest slova u mushafu.

Ova predaja izmišljena, jer se u njenom lancu prenosilaca nalazi ‘Abbad ibn Suhejb, čije se predaje odbacuju.

‘Ali ibn el-Medeni kaže: “Ovaj hadis (predaja) nije dobar. Buhari, En-Nesai i ostali su rekli: ‘On je metruk (odbačen). Ibn Hibban je rekao: ‘On je bio kaderija koji je pozivao u svoje novotarsko ubeđenje, i prenosio je stvari za koje bi početnik u tom polju znao da su izmišljene kada bi ih čuo.’ Ez-Zehebi kaže: ‘On je od onih koji su odbačeni.'”

(Pogledati: Mizan el-I’tidal od ez-Zehebija, 4/28)

Tekst predaje je takođe neispravan, jer nema smisla da se napravi izmena u Kura’nu i da se to raširi svetom. Čak i neki nemuslimani, kao što su Rafidije (šije) koji misle da je Kur’an nepotpun, odbacuju i kritikuju ovaj tekst.

El-Hui’, koji je Rafidija, je rekao:

“Ova izjava je kao halucinacija onog koji ima groznicu, ili kao bajke koje pričaju ludaci ili deca. El-Hadždžadž je bio jedan od namesnika Umejevića, i on je nesposoban da uradi bilo šta Kur’anu. On je čak nesposoban da promeni neke male stvari u Islamu, a kako onda da promeni ono što je temelj vere i osnova verozakona? Gde bi dobio tu snagu da dostavi te izmene islamskoj zemlji i izvan nje, u vremenu kada je Kur’an bio poznat kroz islamsku zemlju? Kako da nijedan istoričar nikada nije zabeležio ovaj katastrofalan događaj čak uz njegovu ozbiljnost i postojanje mnogih razloga da ga spomenu? Kako to da ga niko među muslimanima nije preneo? Kako da su muslimani zanemarili taj postupak čak i nakon vladavine El-Hadždžadža? Čak i ako pretpostavimo da je mogao da sakupi sve kopije mushafa i da mu nije nijedna izmakla čak i u dalekim predelima islamske zemlje, kako je mogao da ga izbriše iz srca muslimana i onih koji su ga zapamtili, a njihov broj tada, je poznat samo Allahu.”

(El-Bejan fi Tefsir el-Kur’an, 219)

Na osnovu ovoga, mi ne možemo da se oslanjamo na ovu predaju u bilo kakvim okolnostima. Činjenica, da nije dokazano da je iko do sada uspeo u svome pokušaju da izmeni čak i slovo iz Kur’ana, je dovoljna da dokaže da je ovo laž. Ako je istina ono što je navedeno, onda bi bilo moguće da se to i ponovi, pogotovo u vremenima kada su muslimani slabi i kada su njihovi neprijatelji spletkarili protiv njih. To su tako očigledni argumenti koji dokazuju da je ova tvrdnja lažna, i da naši neprijatelji nisu u mogućnosti da ospore dokaze Kur’ana ili njegovu jasnoću, pa su onda pribegli da ga napadaju.

A Allah zna najbolje!

Odgovor preuzet sa stranice islamqa, pod nadzorom šejha Saliha Munedžida

Izvor: http://islamqa.info/en/23487

islamhouse.com/sr

[1] U arapskom jeziku postoje dva tipa plurala (množine). Prvi plural je numerički, odnosi se na nešto čija je količina više od jedan. Drugi je plural poštovanja. Kada Uzvišeni Allah govori o Sebi u Kur’anu, koristi arapsku zamenicu „nahnu“, što znači Mi, kao plural poštovanja.

Uzvišeni Allah naredio je Poslaniku, ﷺ, da poziva ljude u islam, da ih poziva u obožavanje Uzvišenog Stvoritelja, Jednog, Jedinog. Resulullah, ﷺ, odazvao se ovoj Allahovoj, dželle šanuhu, naredbi i pozivao ljude da posvjedoče da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed, ﷺ, Njegov rob i Njegov poslanik.

Tarik b. Abdullah el-Muharibi pripovijedao je: “Vidio sam Poslanika, ﷺ, kako se na pijaci obraća ljudima, a na njemu crveni ogrtač. Govorio je: ’O ljudi, recite la ilahe illallah, i uspjet ćete.’” 1

Buharija, Muslim i neki drugi muhaddisi zabilježili su da je Poslanik, ﷺ, Muazu b. Džebelu, poslavši ga u Jemen, rekao: “Pozivat ćeš kršćane u islam, stoga ih prvo pozovi da očituju šehadet la ilahe illallah”, a u drugoj verziji stoji: “…u obožavanje samo Allaha…”. Komentirajući hadis, Ibn Hadžer je rekao: “U hadisu je dokaz da nevjernik postaje muslimanom nakon što očituje dva šehadeta.”(Vidjeti: Fethul-Bari, 13/355.)

Imam Ibn Menda u djelu El-Iman, 1/198, naslovio je poglavlje Dokazi koji ukazuju da se izgovaranjem riječi la ilahe illallah postaje musliman, i da imetak i život čovjeka koji očituje šehadet postaju sveti. Mikdad b. Amr el-Kindi, radijallahu anhu, jednom je prilikom izjavio: “Upitao sam Resulullaha, ﷺ: ’Allahov Poslaniče, šta misliš, ako bih se sukobio s nevjernikom i on odsjekao moju ruku, a potom se sakrio za drvo govoreći da je prihvatio islam, imam li ga pravo ubiti?’ Resulullah, ﷺ, reče mi: ’Nemaš ga pravo ubiti!’ Ali ja rekoh: ’Allahov Poslaniče, te je riječi izgovorio nakon što mi je odsjekao ruku!’ Međutim, Vjerovjesnik, ﷺ, opet mi reče: ’Nemaš ga pravo ubiti, jer ako ga ubiješ, on će imati tvoj prijašnji status, a ti ćeš imati njegov status prije nego što je izgovorio te riječi.’” 2

Poznato je predanje u kojem stoji da su Usama b. Zejd i jedan ensarija sustigli mnogobošca koji je, nakon što je vidio da mu nema spasa, izgovorio šehadet la ilahe illallah. Međutim, ensarija se okrenuo od njega, dok ga je Usama ubio svojim kopljem. Kada je to ispričao Poslaniku, ﷺ, upitao ga je: “O Usama, zar si ga ubio nakon što je izgovorio la ilahe illallah?!” Usama odgovori: “Allahov Poslaniče, to je izgovorio samo da bi se spasio!” Ali je Poslanik, ﷺ, nastavio ponavljati: “Zar si ga ubio nakon što je izgovorio la ilahe illallah?!” toliko da je Usama poželio da je tek toga dana prihvatio islam. 3.

Enes b. Malik, radijallahu anhu, prenosi da je Poslanik, ﷺ, posjetio nekog dječaka židova koji se razbolio, a koji je ponekad služio Poslanika, ﷺ. Stao je iznad njegove glave i rekao mu: “Reci la illahe illallah!” Dječak je gledao u svoga oca dok je Poslanik, ﷺ, ponavljao iste riječi. Tada je njegov otac, židov, rekao: “Poslušaj Ebul-Kasima!”, tj. Poslanika, ﷺ. Nakon što je dječak izgovorio dva šehadeta, Poslanik, ﷺ, reče: “Hvala Allahu, Koji ga je mojim uzrokom sačuvao Vatre.” 4.

Ebu Hurejre pripovijedao je da su neki muslimani iz pravca Nedžda zarobili čovjeka po imenu Semama b. Usal iz plemena Benu Hanif i svezali ga za džamijski stub. Nakon tri dana, Poslanik, ﷺ, naredio je ashabima da ga oslobode, i oni su to učinili. Semama je otišao nedaleko od džamije, okupao se, ušao u džamiju i rekao: “Svjedočim da nema drugog boga osim Allaha i da je Muhammed Allahov poslanik.”(Buharija i Muslim, 12/71/1764.)Allahov Poslanik, ﷺ, prihvatio je Semamino prihvatanje islama koje je ostvario izgovaranjem šehadeta, a to se jasno zaključuje iz daljnjeg teksta ovog predanja.

Imam Ibn Nasr Mervezi kaže: “Razmišljajući o kur’ansko-hadiskim tekstovima zaključio sam da se izgovaranjem šehadeta ulazi u islam. Svevišnji Allah rekao je: ’Allah svjedoči da nema drugog boga osim Njega, a i meleki i učeni, postupajući pravedno, nema boga osim Njega, Silnog i Mudrog. Allahu je prava vjera jedino – islam!’(Ali Imran, 18-19.) Naime, Uzvišeni Allah rekao je da je njihovo svjedočenje – islam. Svi Poslanikovi, ﷺ, sljedbenici smatraju da čovjek koji izgovori: ’Ešhedu en la ilahe illallah, ve enne Muhammeden resulullah’ postaje musliman. I svi ljudi koji su prihvatili islam pred Poslanikom, ﷺ, to su učinili izgovarajući dva šehadeta.”(Vidjeti: Tazimu kadris-salah, str. 422.)

Šejhul-islam Ibn Tejmijje zapisao je: “Prva obaveza kojom su ljudi zaduženi jeste šehadet la ilahe illallah, Muhammedun resulullah. Time nevjernik postaje muslimanom, neprijatelj – prijateljem, život i imetak – svetim.”

Šejhul-islam Ibnul-Kajjim govorio je o razilaženju učenjaka o pitanju da li se samo priznavanjem Resulullahovog, ﷺ, poslanstva ulazi u islam ili ne. Naime, rekao je da neki učenjaci smatraju da se time postaje musliman, a drugi su, opet, odbacili tu mogućnost. Međutim, neki prave razliku između onih koji u osnovi priznaju Allaha, ali niječu Vjerovjesnikovo, ﷺ, poslanstvo – koji tim priznanjem postaju muslimani, za razliku od mnogobožaca koji ne mogu postati muslimani sve dok priznajući poslanstvo ne posvjedoče da je Allah jedino istinsko božanstvo koje zaslužuje da mu se klanja.

Imam Serhasi govorio je: “Odmetnik od islama pokajat će se izgovaranjem dvaju šehadeta i odricanjem od otpadništva koje je počinio.”

Poznati hanefijski pravnik imam Kasani kaže: “Na osnovu sljedeće tri stvari možemo znati da li je određeni čovjek vjernik: prvo, izgovaranje jednog ili oba šehadeta i jasno odricanje od nevjerstva na kojem je bio…”

Ibn Salah veli: “Da bi se neko tretirao muslimanom u spoljašnjosti, dovoljno je da izgovori dva šehadeta.”

Imam Ibn Redžeb zapisao je sljedeće: “Opće je poznato da je Poslanik, ﷺ, prihvatao islam od onoga ko izgovori samo dva šehadeta, na osnovu toga bi ga smatrao muslimanom, a njegov život svetim. Upravo zato je osudio Usamu b. Zejda kada je ubio mnogobošca koji je izjavio šehadet la ilahe illellah.”(Vidjeti: Džamiul-ulumi vel-hikem, str. 110.) Na drugom mjestu ovaj imam veli: “Ko izgovori dva šehadeta ima status muslimana.”

Imam Nevevi kaže: “Kada nevjernika neko podstakne da iskreno izgovori la ilahe illallah, Muhammedun resulullah, time postaje musliman po konsenzusu islamskih učenjaka.” 5

Imam Behuti je govorio: “Kada bi kršćanin ili židov izjavio: ’Ja sam musliman’ ili: ’Prihvatio sam islam’, time bi postao musliman, makar ne izgovorio dva šehadeta. Međutim, ako kaže: ’Ja sam musliman, ali ne želim izgovoriti dva šehadeta’, tada se ne bi tretirao muslimanom, sve dok ih ne izgovori.”

Imam Ebu Tajjib Abadi u svome komentaru na Ebu Davudov Sunen zaključio je: “Prihvatanje islama ogleda se u izgovaranju dva šehadeta.”

Navedeni hadisi i mišljenja islamskih autoriteta jasno ukazuju da nevjernik ulazi u islam očitovanjem dvaju šehadeta. Islamski učenjaci razilaze se da li se nevjernik smatra muslimanom ako formalno obavlja namaz: hanefijski učenjaci (pod četiri uvjeta) i hanbelijski pravnici smatraju da se takva osoba tretira muslimanom, za razliku od šafijskih i malikijskih pravnika koji ga čak ni tada ne smatraju muslimanom. Ako neki učenjaci ovakvo formalno obavljanje namaza smatraju mjerodavnim kada je riječ o islamu, šta je onda s očitovanjem dvaju šehadeta iz kojeg se jasno vidi da je određena osoba prihvatila islam. Ovdje se postavlja uvjet, a to je da osoba koja prihvata islam poznaje načelno značenje šehadeta i da se, po nekim učenjacima, odrekne nevjerstva na kojem je bila, a nije uvjet detaljno poznavanje značenja šehadeta niti svih njegovih uvjeta (šartova). Budući da smo saznali ove činjenice, moramo se zapitati: s kojim pravom pojedinci mrcvare ljude koji žele prihvatiti islam tražeći od njih posebne uvjete koje za ulazak u islam nisu uvjetovali ni Kur’an ni hadis ni poznati islamski učenjaci. To je, zapravo, odbijanje ljudi od vjere, a ne njihovo pozivanje u islam, a Allah najbolje zna.

Odgovorio: Dr. Safet Kuduzović

Izvor: Minber.com

Fusnote:

1. (Ibn Hibban, 14/518/6562, Ibn Huzejme, 1/82/159, Lalekai u djelu Šerhul-usul, 4/838/1413, s vjerodostojnim lancem prenosilaca. Vidjeti: Sahihul-mevarid, 2/1684.)

2. (Muslim, 2/82/95, Ebu Davud, 3/45/2644, Ibn Menda, 1/201-203/55-59, i Taberani, 20/247/585.)

3. (Muslim, 2/83/96, Ibn Hibban, 11/56/4751, i Ibn Menda, 1/208/63.)

4. (Buharija, Ebu Davud i Ahmed, 3/175/12278, i ovo je njegova verzija.)

5. Vidjeti: El-Medžmu, 3/107.) U djelu El-Minhadž, 4/84, ovaj isti imam zapisao je: “Izgovaranjem dvaju šehadeta postaje se musliman.” Slično je naveo imam Merdavi u djelu El-Insaf, 1/403.