Alejkumusselam.
Prije odgovora na ovo pitanje treba pojasniti šta je šefa’at i od koga se on traži.

Šerijatsko značenje šefa’ata je zauzimanje ili posredovanje kod Allaha, dželle še’nuhu, za nekog od Njegovih robova. Vlasnik šefa’ata je Allah, tebareke ve te’ala. Dokaz za to su riječi Uzvišenog: “Reci: ” Allahu pripada sav šefa’at, vlast na nebesima i na Zemlji Njegova je, a poslije – Njemu ćete se vratiti” (Zumer, 44). Allah, subhanehu ve te’ala, je posebno odlikovao svoga Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, time što mu je dao šefa’at koji je nazvan šefa’atu kubra, tj. šefa’at sa kojim će se Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, zauzimati za cio svoj Ummet na Sudnjem danu. Naravno, nakon ovoga se postavlja pitanje da li se taj šefa’at traži od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, ili od Allaha, tebareke ve te’ala.
Ispravno je da se ovaj šefa’at kao i drugi traže samo od Uzvišenog Allaha, tebareke ve te’ala. Iako je veliki šefa’ata dat kao poklon Poslaniku, sallallahu alejhi ve sellem, taj šefa’at, kao i drugi šefa’ati, neće koristiti kod Allaha osim uz ispunjenje dva šarta koje Allah uslovljava da se ispune kod samog šefa’adžije i kod onog kome se čini šefa’at.
Prvi šart je da Allah da dozvolu šefa’adžiji da čini šefa’at. Dokaz za to su riječi Uzvišenog: “Ko se može pred Njim zauzimati za nekoga bez dopuštenja Njegova?!” (El-Bekara, 255). A ta dozvola će biti tek na Sudnjem danu.
Drugi šart je da je Allah zadovoljan sa osobom kojoj se čini šefa’at. Dokaz za ovo su riječi Uzvišenog: “I oni će se samo za onoga kojim On bude zadovoljan zauzimati” (El-Enbija, 28). Znači, dozvola činjenja šefa’ata dolazi tek nakon što Allah bude zadovoljan sa onim kome se čini šefa’at, a Uzvišeni Allah nije zadovoljan osim sa muvehhidima, tj. onima koji su ostvarili tevhid u svom životu i umrli na tome.
Pa kada se ovo zna, je li razumno da se traži šefa’at od Vlasnika tog šefa’ata, njegovog Stvoritelja, Onoga koji njime raspolaže i Koji je stavio gore spomenute šartove, tj. od Allaha, subhanehu ve te’ala? Ili da se traži od onoga kome je taj šefa’at dat kao poklon od strane Allaha, tj. Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem? Naravno, odgovor je jasan osim onima koje je šejtan zaveo pa su zaboravili tevhid (izdvajanje Allaha, dželle še’nuhu, u činjenju ibadeta) pa je postao stran među njima. Nije potrebno da bi neko razumio da se šefa’at traži samo od Uzvišenog Allaha da bude posebno inteligentan, oštrouman i pametan, stvar je isuviše jasna da bi je trebalo pojašnjavati. Ali da bi se lakše razumio šefa’at se može uporediti sa rizkom (opskrbom). Allah je jedini koji oskrbljuje svoja stvorenja i samo se rizk od Njega traži, pa ako bi neko tražio rizk od nekoga mimo Allaha učinio bi širk. Tako isto, Allah je jedini koji daje šefa’at i ne traži se ni od koga osim od Njega, pa ako bi se tražio šefa’at od nekoga mimo Allaha to predstavlja širk.
Prema tome, onaj ko traži šefa’at od nekoga mimo Allaha, subhanehu ve te’ala, on je učinio širk zbog toga jer je uputio dovu onome ko ga ne čuje poput mrtvih i traži šefa’at od onoga ko ga nije u mogućnosti dati i što je svojstveno samo Allahu, subhanehu ve te’ala.
Takođe, treba znati da onaj ko traži šefa’at od nekoga drugoga mimo Allaha, subhanehu, da mu Allah zabrani šefa’at. Kaže Uzvišeni: “Reci: “Zovite one koje, pored Allaha, bogovima smatrate. Oni ništa nemaju, ni koliko trun jedan, ni na nebesima ni na Zemlji; oni u njima nemaju nikakva saučesništva i On nema od njih nikakve pomoći.” Kod Njega će se moći zauzimati za nekoga samo onaj kome On dopusti” (Sebe’, 22-23). Kaže Ibnul-Kajjim, rahimehullah, prilikom tumačenja ovog ajeta: “Allah, dželle še’nuhu, je prekinio sve veze za koje se hvataju mušrici. Mušrik uzima sebi nekoga za božanstvo zbog koristi koju dobija od njega, a korist se ne može dobiti osim od nekog ko ima neku od ove četiri stvari: (prvo) ili da je vlasnik onoga što onaj ko mu robuje hoće od njega, (drugo) a ako nije vlasnik onda da bude saučesnik u vlasti, (treće) a ako nije ni saučesnik onda da bude njegov pomoćnik, (četvrto) a ako nije ni pomoćnik da se može makar zauzimati kod njega. Uzvišeni Allah je zanegirao sve četiri ova stepena i to po redoslijedu, od višeg prema nižem. Pa je zanegirao vlast riječima ” Oni ništa nemaju, ni koliko trun jedan, ni na nebesima ni na Zemlji”, zanegirao je saučesništvo riječima “oni u njima nemaju nikakva saučesništva”, i zanegirao je pomoć riječima “On nema od njih nikakve pomoći”, i zanegirao je zauzimanje koje traži mušrik riječima “Kod Njega će se moći zauzimati za nekoga samo onaj kome On dopusti” a istovremeno je potvrđen šefa’at u kojem mušrik nema udjela a to je šefa’at sa Njegovom dozvolom”.
Prema tome, musliman koji traži šefa’at od Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, riječima: Šefa’a ja resullallah ili sličnim riječima, ili onaj koji kaže: šefa’a ja šejh (misleći na nekog evliju ili sufijskog šejha), tim riječima je učinio veliki širk koji ga izvodi iz Islama.
Ispravno je da onaj ko hoće da zasluži šefa’at Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, da to traži na jedan od dva načina:
Prvi način: da uči dovu nakon ezana sa kojom će zaslužiti šefa’at Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, na Sudnjem danu. Bilježi Buharija u svom Sahihu od Džabira, radijallahu anhu, da je Poslanik, sallallahu alejhi ve sellem, rekao: ” Ko kaže kada čuje ezan: ALLAHUMME RABBE HAZIHID-DA’VETTI TAMETI VES-SALATIL-KAIMETI, ATI MUHAMMEDEN EL-VESILETE VEL-FADILETE VAB’ASHU MEKAMEN MAHMUDEN ELLEZI VE’ATEHU, biće mu dozvoljen moj šefa’at na Sudnjem danu”.
Drugi način: da dovi Uzvišenom Allahu tražeći od Njega da učini Allahovog Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, svojim šefa’adžijom na Sudnjem danu. A da bi ga Allah učinio njegovim šefa’adžijom on mora umrijeti na tevhidu. To je ono što je došlo u ajetu: “I oni će se samo za onoga kojim On bude zadovoljan zauzimati” (El-Enbija, 28).
Ostaje pitanje ima li opravdanje onaj ko izgovori ove riječi iz džehla i neznanja u tome da se ne smatra mušrikom, tj. da sa tim riječima koje predstavljaju veliki širk nije učinio širk koji ga izvodi iz Islama zato što je džahil. Odgovor na ovo pitanje se vraća na samo razilaženje učenjaka Ehli Sunneta oko primanja i prihvatanja uzura (opravdanja) džehla u stvarima tevhida. Skupina učenjaka smatra da nema opravdanja za džehl onog ko učini veliki širk u pitanjima tevhida, te po njima oni koji izgovore “Šefa’a ja resullallah” i slično su mušrici i izašli su iz Islama, svejedno znali ili ne znali. Dok druga skupina smatra da džehl može biti opravdanje čak i u pitanjima tevhida, te po njima oni koji izgovore “Šefa’a ja resullallah” i slično nisu svi automatski postali mušrici, nego to zavisi od njihovog stanja. Neznalica i džahil od njih može imati opravdanje u svom džehlu.
A što se tiče klanjanja za osobom koja prije namaza kaže “Šefa’a ja resullallah” i slično, namaz za tom osobom nije dozvoljen i ako se klanja taj namaz je batil i treba ga ponoviti, osim namaza koji su klanjani prije nego se znalo za taj propis.
Na ovaj propis klanjanja ne utiče mogućnost da je ta osoba koja traži šefa’at od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, džahil i neznalica, te da možda sa tim riječima nije izašla iz Islama zbog džehla (kod učenjaka kojima džehl može biti opravdanje i u tevhidu) jer je to bitno kada se spušta propis tekfira na tu osobu zbog riječi širka koje je izgovorio, a što je posao kadije. Što znači, mi ne moramo na njega spustiti propis tekfira pa da ne klanjamo za njim, jer spuštanje tekfira zahtijeva da se ispune šartovi i otklone prepreke, a od tih prepreka je i džehl (kod nekih učenjaka). Ali to djelo koje radi je djelo širka što sprečava dozvolu klanjanja za njim, bez obzira što on lično možda ima opravdanje u džehlu kod Allaha, dželle še’nuhu, i što zvanično nije proglašen kjafirom. Takođe, treba znati da takve osobe, nakon što im se pojasni ovaj propis širka u traženju šefa’ta od Poslanika, sallallahu alejhi ve sellem, a oni i dalje ustraju u tome, onda nema sumnje u to da time čine djelo širka i da su izašli iz Islama. Ve billahi tevfik.

Odgovorio na pitanje: dr.Zijad Ljakić
Preuzeto sa stranice: http://www.n-um.com