Šta znači hadis: “Doista su rukja, hamajlije i ‘tivel’ širk.”
Podrška: pitajucene@gmail.com
Podrška: +38762645414 WhatsApp, pitajucene@gmail.com
Izgubljena šifra? Unesi svoju e-mail adresu i klik na "Reset". Poslaćemo link za postavljenje nove šifre na e-mail.
Objasni zašto prijavljuješ.
Objasni zašto prijavljuješ.
Objasni zašto prijavljuješ.
Ovaj hadis bilježe Ahmed i Ebu Davud od Ibn Mes’uda, radijallahu anhu. Lanac prenosilaca je ispravan. Značenje hadisa je da je svaka rukja koja sadrži nepoznat tekst, imena šejtana ili tome slično zabranjena.
Tivel je vrsta širka kojom se sastavljaju ili rastavljaju supružnici.
Hamajlija je ono što se stavlja na dijete protiv uroka ili džina. Dešava se da se time, također, koriste bolesnici i odrasli. Od malog širka je stavljanje hamajlija na životinje (status ovoga je kao i status hamajlije). Od Poslanika, sallallahu ‘alejhi ve sellem, se prenosi da je u jednoj bitki, poslao vojsci jednog izaslanika preko kojeg im je naredio da skinu sve hamajlije koje su bile na njihovim jahalicama. (Buharija, poglavlje: “Džihad”, 3005. i Muslim, poglavlje: “Oblačenje”, 2115.) Ovo ukazuje na to da su sve hamajlije zabranjene, bez obzira sadržavale kur’anski tekst ili nešto drugo.
Rukja je zabranjena ukoliko sadrži tekst koji je nejasan i nepoznat. Međutim, dozvoljena je ona poznatog sadržaja, ukoliko ne sadrži širk i ukoliko je u skladu sa Šerijatom. Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, je rekao: “Rukja je dozvoljena ukoliko nije širk.” (Muslim, poglavlje: “Selam”, 2200.)
Dozvoljeno je učiti kur’anski tekst i dozvoljene dove nad vodom i tu vodu dati bolesniku da je popije ili ga posuti njom. Tako je radio Allahov Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem. Prenosi se u Ebu Davudovoj zbirci hadisa da je Poslanik, sallallahu ‘alejhi ve sellem, učio nad vodom Sabitu b. Kajsu b. Šemmasu, a onda ga tom vodom posuo. (Ebu Davud, poglavlje: “Medicina”, 3885. Lanac prenosilaca je daif (slab).) Prve generacije ispravnih prethodnika su ovo, također, praktikovali. Ovakav vid liječenja je dozvoljen.
Šejh Ibn Baz, “El – buhus”, 40, str.161 – 162